POZORIŠTE PLAĆA CENU SERIJAMA: Intervju - Ana Tomović, reditelj

U istom teatru prethodno je postavila predstave "Ronalde, razumi me" i "Majka Hrabrost i njena deca", ali se sada prvi put posvetila "čistoj" komediji.

- Tekst je iz 1762. godine, ima duh tog vremena, a opet je veomasavremen. Zaplet je jednostavan, priča se dešava između ljudi koji se vole, žive jedni blizu drugih i pripadaju istom, siromašnom miljeu. Ribari su, vezani za more. Blizak nam je taj bučni mediteranski mentalitet. I mi volimo da stvari rešavamo kroz svađu, ona je neka vrsta pročišćenja, pa je Goldonijev tekst uvek dobro primala publika. Koristili smo stari prevod Ive Tijardovića i "srednje dalmatinski" govor.

Ovakve predstave poslastica su za glumce, dijalekat igra značajnu ulogu u dočaravanju atmosfere?

- To je i dalje taj govor sa puno italijazanizma, reči koji će našoj publici u prvih deset minuta zvučati strano, ali će veoma brzo razumeti radnju, onda i tekst. Jezik je velika inspiracija za glumce: kao da nose neku masku komedije del arte. Zanimljivo je i za gradnju karaktera, poigravanje na sceni. Dijalekat nas je inspirisao i dao mnogo lepe boje.

Atmosfera je "malog mista" u kojem živeti znači "igrati, govoriti, vikati, svađati se"...

- Naši junaci love ribu i moraju da se udruže da bi preživeli. Povezani su i egzistencijalno i fizički. Najlepše u svemu je što je ovo, na neki način, autobiografski Goldonijev tekst: rođen je u Veneciji ali je boravio i radio u Kjođi, u mestu udaljenom osam kilometara. Svedočio je priči, pošto je tamo bio pomoćnik kanceljera i trebalo da drži stvari "pod kontrolom". Doživeo je te događaje i ljude, pisao iz ličnog iskustva.

Tema i ambijent su isti, ipak, okolnosti su se promenile za ova, gotovo tri veka od nastanka dela?

- Kad sam počinjala da radim, pitala sam se šta je to drugačije u svetu. Shvatila sam da ni svet ni morska obala više nisu tako romantično mesto kao nekada. Ako pogledamo iz bilo koje perspektive vidimo nagomilanu plastiku koja pluta po vodi. U neoliberalnom kapitalizmu postoje ogromne kompanije koje "riju" morsko dno, kupeći svu moguću ribu, uništavajući floru i faunu. Malim ribarima koji žive od svog lova više se ne ostavlja mogućnost da prežive - kao da je napravljen monopol nad morem. Imamo ozbiljnu ekološku priču koja ne može da se zanemari, sve je to deo naše stvarnosti na koju nisam želela da zažmurim.

Idilična predstava o beskrajnom plavetnilu okruženom zelenilom, više ne postoji?

- To više nije - to. Mala, čista mesta postaju najskuplja na planeti, jer su veoma retka. U takvom svetu, nažalost, danas živimo. Pa i u odnosu na prethodnu predstavu, rađenu pre dvadeset godina, sve je još više eskaliralo. Zagađeni smo i duhovno i fizički. Izolacija je jedini način da se čovek ogradi od svega negativnog što ga zatrpava, jer ne može da izdrži pritisak oduzimanja životnog prostora: vazduha, vode, zemljišta, onoga što sluša i gleda. U svakom smislu smo zatrovani. Prinuđeni da se izolujemo, da ne čujemo i ne vidimo. Onda se desi da ne vidimo i ono što treba. A to je velika opasnost, jer onda živimo u nekom paralelnom svetu.

Ljudi su u vreme korone pokušali da se izmeste u prirodu, daleko od svega?

- Mi bez prirode i kontakta s njom, ne možemo. Volim da vozim bicikl pored reke, pokušavajući da napravim otklon od svih sadržaja. Javne parkove ne posećujem, previše je ljudi. Ne idem više ni na Zlatibor, ali je selo Ljubiš i dalje oaza u kojoj čovek može da napuni baterije i da se izoluje...

Bili ste sasvim mladi kada ste u SNP postavili "Brod za lutke" i osvojili brojna priznanja?

- Poklopilo se nekoliko stvari, jedna od njih je žensko razumevanje tog teksta: pisca Milene Marković, Jasne Đuričić koja je igrala glavnu ulogu i mene kao reditelja. Mnogo je doprinela i muzika uživo Darka Rundeka. Na pozorište utiču razne okolnosti... Kada sam u Narodnom radila "Majku hrabrost" bilo je mnogo prepreka, predstava je bila na ivici da se ne dogodi. S jedne strane problemi i opstrukcija u samoj kući, s druge, puno ljubavi, upornosti i dobre saradnje u ekipi. Uspeli smo da pobedimo i izađemo sa tom predstavom. Trudim se da prihvatam što manje kompromisa, ali postoje stvari na koje ne možemo da utičemo.

Na šta ne pristajete?

- Nisam pristajala na ono iza čega ne mogu da stanem. Zato sam jednu predstavu radila dva puta: "Prst" je prvo nastao u Sarajevu, ali nisam bila zadovoljna, pa sam ga ponovo postavila u Beogradu. Želela sam da ga uradim s punim smislom, celovito i da glumački može da prenese sve što taj tekst zahteva. Važno je da reditelj odabere ekipu i da ekipa prihvati reditelja, da se desi prirodno povezivanje. Događalo se i da sam insistirala da neko izađe iz podele, kao i da glumac poželi da više ne bude deo ekipe. Ponekad je to stvar i velikog zamora, jer neki rade više poslova istovremeno, pa ne mogu da se predstavi posvete do kraja. Nekad glumac nije zadovoljan ulogom, a dešava se i nepoklapanje karaktera.Naučila sam da je sve to deo našeg posla i da je najzdravije, ako ne ide, da se raziđemo.

Mislite li da je pozorište, sve češće, ugroženo angažmanom glumaca u drugim medijima?

- Činjenica je da je veliku podelu veoma teško sklopiti. U "Svađama" je radilo jedanaestoro ljudi, mnogo ih je snimalo, i nije bilo lako uklopiti termine. Ovo je naša pozorišna realnost, pa ako se reditelj na to ne navikne, osedeće pre vremena. Promenili su se uslovi, nije ista ni koncentrantracija za radni proces. Pozorište plaća cenu, serije dobijaju primat, teško je napraviti velike i značajne predstave. I o tome treba otvoreno govoriti. U manjim sredinama je mnogo bolja situacija. Postoji mogućnost da se pozorište u pravom smislu "dogodi", jer su glumci posvećeni i daju sebe do kraja. U Beogradu je to uvek na ivici noža. Zakon tržišta postao je relnost i to veoma utiče na teatar. Dobri glumci su s pravom traženi, ipak, možda bi stvari mogle i da se drugačije organizuju: u Nemačkoj, na primer, glumac kad nešto snima "zaledi" status u pozorištu do trenutka kad može u punoj snazi i formi da mu se vrati.