DECENIJA ANDRIĆEVOG INSTITUTA: Utopija koja je postala stvarnost (FOTO)

 Ovogodišnje Vidovdanske svečanosti u kamenom zdanju zato su posebne, a kruna sutrašnje proslave biće dodela prestižne književne „Velike nagrade Ivo Andrić“ italijanskom piscu Sandru Veroneziju za životno delo i Enesu Haliloviću za zbirku pesama „Sekvoja“.

Posebnu notu ceremoniji koja počinje u 15 časova daće nastup Gradskog ženskog hora „Barili” iz Požarevca, jednog od najznačajnijih srpskih muzičkih kolektiva. Ovaj hor svojim repertoarom i svojom predanošću ostvaruje izuzetan spreg umetničkih napora i ostvarenja i na najvišem umetničkom nivou predstavlja Srbiju - na međunarodnoj sceni.

Biće otvorena i izložba Milene Pavlović Barili „Ovaj svet samo je sanak lep” koja se organizuje u saradnji sa Fondacijom „Milenin dom – Galerija Milene Pavlović Barili“ iz Požarevca.

- Postavka osvetljava umetničku dušu našeg naroda i predstavlja emocionalni pejzaž našeg nasleđa - navedeno je u najavi Vidovdanskih svečanosti - Svečanosti će svojim programom predstaviti bogatstvo srpske kulture i tradicije.

Podsetimo, na međi tragično sukobljenih civilizacija i kultura, suprotstavljenih politika i zaraćenih vojski, u najdubljem, višegradskom grotlu balkanske vetrometine, pre deset godina zasijao je simbol trajnog mira. Bio je Andrićgrad na početku utopijska a danas je stvarna, tvrda, kamena, prva naseobina u istoriji čovečanstva posvećena jednom piscu, inspirisana njegovom literaturom. Na istoku Republike Srpske, na poluostrvu pod kojim se susreću Rzav i moćna Drina, dobio je Višegrad: veličanstveni Trg Nikole Tesle kojim dominira statua književnog genija Ive Andrića, statue vladike Njegoša i pisca Meše Selimovića, bioskop, korzo, Gradsku kuću, sopstveno pozorište i bioskop, Crkvu Svetog kneza Lazara i kosovskih velikomučenika – višegradske Dečane, Gradsku kuću i najvažnije – Andrićev institut koji radi pod okriljem vlada Republike Srpske i Srbije.

Arhitektonskim kolopletom vizantijske, srpske srednjovekovne, otomanske i austrougarske zaostavštine, ovdašnje građevine duboko poniru u burnu, nepromenljivu prošlost. Umekšana kamenim barijerama, pitoma i vedra svetla Andrićgrada, osvetljavaju budućnost, okrenuta su deci „sa ovih prostora", čija je majka i učiteljica života surova istorija: da više niko od njih, nikada, ne skonča u ratnom gradu. Da im ceo život ne prođe po tuđem, podaničkom poratnom scenariju.

Jedinstveni, najveći multietnički poduhvat na Balkanu, započet je godinu dana pre otvaranja Andrićevog instituta, 28. juna 2012. godine zaglušujućom bukom bagera, pomešanom sa dramatičnim taktovima „Karmine burane". Stihovi Orfove „Fortune" o nadvladavanju gnusnog života, pomešali su se sa hukom mašina. Danas, zna se i vidi, Fortuna je bila na strani graditelja.

Kao da su grad posvećen piscu i njegove graditelje, nadahnule upravo reči Ive Andrića iz završnice romana „Na Drini ćuprija“:

„Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za Božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi i njih nestalo, to bi značilo da će i Božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti".

- Država bi trebalo da održava ideju zajedništva, a Andrićgrad je dokaz da Republika Srpska može da udomi sve vrste konfesija i etničkih grupa. Andrićgrad je mesto gde dva etnička korpusa, Makarije i Mehmed–paša Sokolović pružaju ruku jedan drugome, a toga nema drugde i na teritoriji Federacije BiH - kaže Emir Kusturica, tvorac Andrićgrada - Ovo je spomenik ujedinjenja i pomirenja. Ima puno ljudi koji nakrivo hodaju, a Andrićgrad usmerava ljude.