VOJVODA PO MERI SVOG NARODA: Jedinstvena psihobiografija vojvode Živojina Mišića iz pera dr Aleksandra Misojčića

Raščivijao je kako od autsajdera, seljačeta iz Struganika, prerano odvojenog od okrilja porodice, postaje vojvoda ovenčan svetskom slavom, čovek koga su u bitkama redovi, njegovi seljaci, oslovljavali sa "ti", dok su generali strepeli od Mišićeve razorne kritike.

- Strog u miru, pravičan u muci. Jači se izboru poštuje, slabijem poštovanje nepitano pripada. Mišić za vojnika ugled zahteva i ni od čega u tom zahtevu ne preza. Ne da on da se zaboravi ko je za slobodu život nudio - piše književnik Misojčić.

Da su Mišiću vojna pravila bila uvek važnija od drugih, ilustruje primedbom budućem vojvodi Bojoviću da komanduje sa "bezbedne udaljenosti", daleko od prvih borbenih redova.

- Tako se ne komanduje, grmi Živojin. Šta će vojska o tome misliti, glasno se pita. Naravno da Bojoviću nije manjkalo hrabrosti, nego je ovaj realni vrsni oficir bio pratnja formalnom komandantu Prve armije, regentu Aleksandru Karađorđeviću, te je prestolonaslednikova bezbednost za njega bila na prvom mestu... Ne priznaje to Mišić. Šta će reći onaj gedža u rovu, to se Živojin pita. Taj iz rova, on gine i krvari - slikovito opisuje književnik Misojčić.

Na njega se odmah nadovezuje psihoanalitičar.

- Mišić insistira na svekom vidu oficirske društvene privilegovanosti, sem materijalne. Oficirski socijalni status nije zasnovan na novcu, već na posebno negovanom autoritetu, posedovanju važnih informacija, ali i prilici da se donose za narod važne odluke. On ne preza od toga da opisani autoritet upotrebi, ali u materijalnom smislu više vodi računa o državnoj nego ličnoj imovini - kaže doktor Misojčić.

Izuzetnu knjigu u izdanju "Cepter buk vorld" napisala je "dvostruka ličnost": emotivni književnik Misojčić, poznavalac narodnog jezika i mentaliteta, zajedno sa psihijatrom dr Misojčićem koji dekodira psihičke motive i aksiome vojvode Mišića, heroja i antiheroja kakav bi svaki Srbin želeo da bude: uspešan i priznat, a nezavisan i bundžija.

Autor ovih redova je da bi testirao dejstvo Mišićeve psihobiografije na "decu informatičkog doba" napravio eksperiment: dao je šesnaestogodišnjem sinu da pročita poglavlja o dečaku Živojinu koga roditelji šalju iz Struganika u školu, u za njega daleki gradski svet. Momčić iz generacije koja više čita sa ekrana nego sa papira zadubio se u priču o dečaku Žući koji se žilavo bori za opstanak u hladnoj gradskoj sredini gde se ljudi ne pozdravljaju, gde "učeni" sa visine pametuju, a ne deluju. Priču o sitnom dečaku koga su nasilna varoška deca, druga generacija seljaka, želela da ponize da bi se više osećala građanima. Mišić je odabrao najvećeg među nasilnicima i izlupao ga "po seljački", kao proročanstvo pobede njegove srpske "seljačke vojske" nad trupama austrougarskog i nemačkog carstva.

- Napiši da ovo treba da pročita svaki roditelj u Srbiji - posavetovao me je sin.

Lako je poistovetiti se sa Živojinom, koji nije bio idealan đak u elitnoj školi, ni savršeni vojni pitomac, prvi u klasi. Misojčevićeva psihobiografija je priča o Mišiću koga je život brusio u oštro sečivo, da se pokaže kao najbolji kada je najpotrebnije, na životnim ispitima.

- Nisam siguran koju vrstu emocije sam osećao dok sam pisao ovu knjigu ali znam da se potpuno ista probudila u meni kada sam čuo da je vaš šesnaestogodišnji sin čitao knjigu i da mu se svidela. To je taj kontinuitet, to je ono što smo mi, to je ono što ne bismo trebali da zaboravimo. Vojvoda Mišić ima retku privilegiju u našem narodu da je jedan od retkih likova oko koga se, nadam se, najzad možemo ujediniti. Ne samo da se možemo ujediniti oko njega, nego možemo i neke crte njegovog karaktera videti kao jednu vrstu nacionalnog putokaza. Ako se prepustimo da nemamo nacionalne orijentire, nacionalni identitet koji je između ostalog i Živojin Mišić, onda se postavlja pitanje kuda mi idemo i šta ćemo postati na kraju svega - kaže dr Misojčić.

On naglašava da je srpski narod bogat vanrednim ljudima.

- Možda ih lako zaboravljamo, možda ih ne prepoznajemo, ali jesmo. I u domenu nauke i u domenu nekog novog viteštva. Pogledajte nove junake naših doba, Nikolu Jokića i Novaka Đokovića. Svi oni imaju nekog malog Mišića u sebi. Mišić nije bio priznati oficir samo u svojoj državi, on je nosilac velikih svetskih ordena. Najvećeg koga britanska kruna nekome može da daruje, to je orden svetog Đorđa i Mihajla na ogrlici. U jednom privatnom pismu njegova supruga Lujza kaže "da smo u Engleskoj, moj Živojin bi imao titulu ser" i zaista bi imao. Bio je i nosilac najvišeg ordena Legije stranaca tako da nije Mišić bio neko ko se samo prepoznavao u vidokrugu Srbije. Nekih Živojina u svojoj oblasti bilo je i posle njega, a daće Bog biće ih i nakon nas - kaže dr Misojčić.

LUJZA - VELIKA ŽENA

POSEBNU pažnju dr Misojčić posvećuje Lujzi, vojvodinoj ženi:

- Ona je fascinatan lik, poseban vid skoro zaboravljene podrške muškarcu. Nije bilo lako biti supruga i majka u to vreme, a posebno ne supruga Živojina Mišića, ali ta žena je gordo iznela taj krst kada je morala da se rastane od svog Živojina, ona je nastavila ono što je on radio. Velika žena i ne samo žena, u smislu da je bila supruga Živojina Mišića, već lik koji je ovaj narod zadužio i mimo svog supruga.

PROMOCIJE U ALjEVU I BEOGRADU

PRVA promocija knjige dr Misojčića održana je nedavno u svečanoj sali Osnovnog suda u Valjevu. Neuropsihijatar dr Časlav Hadži Nikolić rekao je da iz ove knjige izranja veza ove sa prošlim generacijama.

- Vojvoda Živojin Mišić čija je ličnost zaista fascinantna, iza sebe je ostavio delo "Moje uspomene", dragoceno izvorište podataka, ogromnu inspiraciju kojoj jedan psihobiograf ne može da odoli - objasnio je dr Misojčić. - U poznim godinama, u bolesničkoj postelji, vojvoda je svodio račune svog života. To je kao da je pokucao na vrata moje ordinacije i otvorio dušu.

Autor je istakao da Mišićeva narav nije bila baš meka. On je u periodima mira, baš zbog te britke naravi, imao određenih problema. Uvek je u miru sklanjan, samo su se u ratu sećali da ne mogu bez njega.

U petak je održana i promocija knjige u Beogradu u Palati umetnosti Madlena.