MOJ ROMAN IZREŽIRAO JE ŽIVOT: Intervju - Mirko Demić, pisac

Ovaj istaknuti romansijer, pripovedač, esejista i dramski pisac, od 1995. živi u Kragujev­cu, gde radi kao direktor Narodne biblioteke "Vuk Karadžić".

Dobitnik je nekoliko prestižnih priznanja među kojima su "Meša Selimović", Andrićeva nagrada, "Dejan Medako­vić", "Branislav Nušić", "Miroslav Dereta".

Ova knjiga se veoma razlikuje od vaših prethodnih dela. Šta vas je podstaklo da je napišete?

- "Ruža pod ledom" je knjiga čiji se nastanak ne planira. Izrežirao je sam život. Zato je sa lakoćom nastala, jer je prethodno duboko proži­vljena. Inicijalno, njen nastanak je podstakla smrt majke i moja očaj­nička želja da sačuvam uspomene na nju. Majčin odlazak mi je ugasio i najmanje interesovanje za literaturu. Iz te pra­znine i osećaja samoće počela se pomaljati nit starostavne priče o pre­cima i zavičaju, temelja kojeg više nemam. Tako su se odmotavale naoko zapretene uspomene na prvih petnaest godina života, kada sam bio u majčinoj neposrednoj blizini. Ta okolnost me naterala da se vratim skicama mojih davnih pripovedačkih poku­šaja, nagoneći me da ih nadopunim životnim i spisateljskim iskustvom i naknadnim uvidima. Otuda konciznost u iz­razu, poetska zgusnutost i seta.

"Raskršće je najstrašnija reč moga detinjstva", čitamo na početku jedne priče. Zašto baš ta reč?

- U njoj sam otkrio mnogobrojne značenjske i simboličke slojeve. Pored objektivne okol­nosti da mi se rodna ku­ća doista nalazi pored raskršća, uklopio sam i verovanja naših sta­rih po kojima su raskr­šća stecišta nečistih sila i pretnji od onih koji putem prolaze. Ras­kršćem su me plašili, a moj hronični bronhi­tis pravdali okolnošću da sam upravo na njemu "nagazio na te čini". To raskršće je bila velika pozornica na koju sam gledao kroz plot i "učio se životu", posmatrao svadbe i sahrane, jurodi­ve i izopštene. Konačno, raskršća imaju običaj da sirenski prizivaju nevi­ne dečje duše i pozivaju ih da krenu u potragu za nepoznatim i nedosegnu­tim.

Kako ste uspeli da izbegnete zamku patetike u oživljavanju dragih vam likova, deda, po majci i ocu, bake, stričeva, oca, majke, komšija?

- Pre svega - čitatelj­skim i spisateljskim is­kustvom. I proverenim pripovedačkim začini­ma - ironijom i humorom. Nije mi bila namera da pišem memoare, već epizode koje će imati do­voljno univerzalnog da u većini čitalaca pokrene sećanje na sopstveno od­rastanje i ožive univer­zalna božanstva svakog detinjstva: majku i oca, bake i deke, tetke i stri­čeve, kao i na "oriđina­le" bez kojih naša mla­dost ne bi imala obrise bajkovitog.

Jedna priča nosi naslov "Ne pominjite mi Ćopića". Da li vam je u nečemu bio uzor ovaj veliki pisac?

- U mom slučaju Ćopić je bio ohrabrenje, a potom i trajna frustracija. Ohrabrenje, jer je pisao jezikom kojim se govori­lo u mom zavičaju, a mno­gi njegovi junaci bili su nalik ljudima koje sam poznavao. Frustracija je dolazila otuda što sam zbog vere u Ćopićev je­zik bio izveden ispred školske table kako bi me nastavnica pokaza­la čitavom razredu, jer sam u pismenom zadatku upotrebio "neknjiževnu" reč - izđikati, a potom sam se izbrukao na otvo­renoj sceni, pošto sam na školskoj pozornici naprasno zaboravio re­či Ćopićeve pesme "Na Petrovačkoj cesti" i zaradio urnebesan smeh roditelja i đaka. Kada bolje oslušnem, čujem ga i sada.

Jeste li namerno insistirali na škrtim dijalozima koji se potpuno uklapaju u sredinu o kojoj pišete?

- Krajiški čovek ka­kvog poznajem uglavnom ne brblja. Muči se dok ne nađe pravu reč, a kad u tome uspe - ona je jezgro­vita i višeznačna. Isto je i sa umetnošću pri­povedanja. Jezički izraz je došao sam po sebi, bez svesne namere. Treba­lo je samo da nagovesti okolnosti i elemente dramatskog u pojedinim epizodama, a sve drugo ostavi čitaocu da domi­sli. Kod čitalaca se pri­zivaju uzdasi i seta, uz svesan rizik da se takav ton ne dopadne cinicima i dežurnim mudracima. Najteže je postići da vam čitalac poveruje, a kad se to desi - knjiga ži­vi punim životom, mimo tvorca.

Knjiga se završava dirljivom pričom o napuštanju rodne kuće, najpre zbog pira palikuća, a potom i zbog ostarelih roditelja. Jeste li ponekad poželeli da obiđete rodni kraj?

- Da, kao i predsmrt­nim "tikom" mojih pre­daka koji su pred smrt imali potrebu "da idu kući", ma gde da se nala­zili. Kuća je ekvivalent duše, izvor i uvir naših života, večna težnja za spokojem i mirom. Zato je svako odvajanje, ali i vra­ćanje rodnoj kući, jedno od najvećih emocional­nih iskušenja i dušev­nih potresa. Bar jednom godišnje obilazim ruinu rodne kuće. Ruinu, jer je opljačkana i obezljuđena. Dođem da je oplačem i da se iznova postidim nad grobovima predaka. Iz tog stida je nastala veći­na mojih knjiga, pa i ova.

Između ostalog, priredili ste nekoliko knjiga skrajnutih autora kao što su Milan Budisavljević, Milan Pribićević, Stanislav Krakov... Hoće li biti još takvih poduhvata?

- Nadam se da hoće. Ma­lo je nas koji smo ispuni­li dugove prema precima. Još je manje pisaca koji osećaju dug prema pret­hodnicima. Nedavno sam priredio donedavno ne­poznat rukopis Desimira Blagojevića "Sni i dni", u izdanju Narodne bi­blioteke "Vuk Karadžić" iz Kragujevca. Taj svoje­vrsni poetski dnevnik pisan je u izbeglištvu, za vreme Drugog svetskog rata. Njemu sam pridodao i izbor malo poznatih književnih i likovnih kritika, štampanih uglavnom u dnevnom li­stu "Pravda", u kojem je radio kao novinar. Tre­nutno sređujem rukopi­snu ostavštinu Zarije D. Vukićevića, kragujevač­kog pisca i kulturnog po­slenika. Objavljivanje ru­kopisa važnih ličnosti ili štiva koje je samo sebi vredno a nepoznato široj javnosti, za mene je važno koliko i oduživa­nje ličnog duga potomaka prema precima.

Istrajavanje pod mukama

RODIO sam se u ne preterano imućnoj seoskoj porodici. Zemlja se ob­rađivala primitivno, volovima, od zore do mraka. Spajao se kraj sa krajem. Može se reći da se svaka generacija odlikovala fatalističkom sklonošću ka trpljenju svake muke i nevolje, kao i životinjskom upor­nošću da u tim mukama i nevoljama istraje.