POZORIŠNA KRITIKA: Strah i nada Ilde Geršner

I u komediji ("Rolerkoster"), a naročito u drami, kao što je pred­stava "Ilda Geršner" Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, Kajgo polazi od stvarne situacije. Ovoga puta se radi o zameni identiteta, o prijateljstvu i hrabrosti mlade Ilde Geršner, koja je, tokom ratnih godina u vreme nacizma podarila svoje ime prijateljici Jevrejki i time joj spasla život.

Stevan Bodroža se opredelio za princip "manje je više", pa je razgranatu radnju, koja obiluje fašističkim surovo­stima nad zarobljenicima sveo na unutrašnji doživljaj navodne Ilde Geršner, medicinske sestre u nekoj minhen­skoj ratnoj zatvorskoj bolnici.

Ana Kolanđeli, kao Marija Vajcman, alijas Ilda Geršner, u potpunosti je ispunila rediteljevu ideju, da se nekom vrstom poetskog uopštavanja izraza postigne i njegova univerzalnost. Do kraja i potpuno uronjena u sudbinu svoje junakinje, Ana Ko­lanđeli je bila i istinita, i potresna, njena tačna emocija je pokrivala, bez imalo patetike (što je zasluga i spisateljice) izvesnu predvidivost radnje, kao što se često dešava sa isti­nitim storijama. Šteta je da je reditelj nije skrenuo, bar malo, na Brehtov put, jer je ekspresionizam, kojim boji istoriju, davao mnogo povoda za to. Nadežda Jakovljević, na primer, kao mlada Ilda Geršner, devojka kojoj je to lično ime, koje deli sa drugari­com da bi je spasla, bila je mnogo bliža epskom teatru, na vrlo suptilan i posredan način, što brehtijanski teatar i zahteva. Ova mlada glumica ima u svom umetničkom izrazu zanimljivu dvojnost istinske nežnosti (zahvaljujući svom fragilnom izgle­du), ali, u isto vreme, veoma upečatljive čvrstine i stamenosti kako emocije, tako i brehtovskog aktivizma, pa publika nepre­stano očekuje neki obrt, transformaciju, koju i dobija.

Dobrota, stradanje i shvatanje bespomoćnosti pred zlom, čine okosnicu igre Nadežde Jakovljević, Ilde Geršner, a hrabrost, srčanost, pa i dovitljivost su osobine Marije Vajcman, koju Ana Kolanđeli igra sa mnogo strasti i umeća. Dobru protivtežu joj čini muž, Tomas Milner, koga Nikola Milojević otpočetka postavlja kao intelektualca koji će izgubiti bitku sa ratnom olujom. Jasmina Dimitrijević igra punokrvnu, jarku bolničarku Ritu, dodajući ovoj antiratnoj dramskoj akciji neophodno opravdanje za tvrdnju da ništa nije crno/belo, ni zlo, ni dobro.

U svedenom, funkcionalnom dekoru Ane Kolbjanove i u tač­nom kostimu Milice Kolarić, Bodroža je i u Mladenu Kneževiću (Kolja),Čedomiru Štaj­nu (Edvard Rihte), Mariji Rakočević (Elza Rihte), Nenadu Vuleviću (Hans), kao i u izuzetno zanimljivom majstoru scen­skog pokreta, Miodragu Krčmariku, imao prave saradnike, koji su preci­zno doziranom ironijom postigli da se igra epoha, a da se, zapravo, radnja događa danas i uvek, svuda, a naročito ovde, kod nas, gde dobrote fali sve vi­še, a sve manje se srećemo s njom.