PISAC I KNJIŽEVNI PREVODILAC ŽARKO RADAKOVIĆ O NOVOM ROMANU: Životopis u kome se mnogo toga vrti oko fudbala

- Pišući o svojim temama najčešće sam se držao stalnih vrednosti, konstanti, nečega što je uvek tu, nevezano od zbivanja koja se nižu i smenjuju. Ovde je ta životna konstanta, pripovedaču i njegovom životu postojana vrednost, sveprisutno polje u kome se kreće, uvek fudbal. Pripovedač je u svom životu učestalo ili igrao fudbal, ili maštao o fudbalu, ili slušao priče o fudbalu. Mogla je ta konstanta da bude i nešto drugo, ali autor se ovde odlučio za fudbal, koji jeste fenomen društva danas. U stvari, to i nije knjiga o fudbalu, nego pre jedan životopis u kome se tu i tamo mnogo toga vrti oko fudbala. Fudbal, tako skrajnut, često i marginalizovan, jeste neka vrste stalne kulise pred kojom se živi, reaguje, opaža, oseća, saoseća, misli, doživljava.

Kritičari navode da se Radaković, ovom knjigom, približio, više no ikad do sad, "klasičnom pripovedanju", no Žarko i to dovodi u pitanje, baš kao i navode da je ovo najličnija, najintimnija njegova knjiga.

- Moje "približavanje klasičnom pripovedanju" ovde jeste samo prividno, možda zato što tu imam očiglediniji razvoj radnje - navodi autor. - I ovde, kao i u svim mojim knjigama, tematizujem umetnost, život umetnika i čin umetničkog stvaranja. Na prvi pogled je to dosadna i hermetična stvar. Ali nije ako se smesti u kontekst sveukupnog života. Ovde je kontekst fudbal, oko, mimo i pored kojeg se kompletno živi u određenom vremenu i na određenom mestu. Prati se nečiji rad na pisanju knjige o fudbalu i sve što se oko toga dešava. Slučajno je tu pisac i predsednik uprave fudbalskog kluba. Mogao je on da bude i nešto drugo.

Fudbal je, veli, izabrao zato što je on markantan fenomen vremena: scena na kojoj se sagledavaju mnoge ili sve pojave u socijalnom životu i psihologiji pojedinca i mase - stepen socijalnosti, strast, sklonost ka nasilju, otuđenost, potreba da se izađe iz sebe, otvaranje, zatvaranje, pokazivanje očaja, želje za životom, dakako i stepen kulture i nekulture.

- Jeste sve to izneto u maniru i klasičnog pripovedanja, ali samo parcijalno - kaže Radaković. - Tokovi svesti, opažanja, osećanja, mišljenja i doživljaji pripovedača i mojih junaka i ovde su isti kao i ranije. Možda sam sada udaljeniji od "konceptualnosti" svojih prethodnih knjiga; ali, opet i nisam: jer ovde sam podrobnije ulazio u imanenciju. Dakle, tamo gde sam ranije samo "predlagao" i "iznosio ideje", ovde sam pripovedajući pojašnjavao svoje predloge i ideje. A o žanrovima ni ovde nisam razmišljao. Žanrovi danas ne postoje kao nekad, smatram. Koliko će to tako da potraje, videćemo. Tek, ja ne osećam potrebu da pišem gangsterski, istorijski ili psihološki roman. Ne samo zato štu tu nedovoljno doživljavam, nego i zato što mi se tu stvari čine normiranim. A mi moramo da budemo slobodni. Umetnost je vesnik u takvim stremljenjima.

"Ja" nisam nužno ja

- KNjIGA o fudbalu nije moja "najintimnija" knjiga. Sve što sam dosad prozno napisao pripovedano je "u prvom licu", a to pojačava utisak pripovedačeve prisnosti u tome o čemu pišem. Moj repertoar jesu "lične stvari". Rekao bih "lični doživljaji". Ne treba pritom mešati autora (mene) i (moga) pripovedača. Oni su često različite "instance". A zbog naglašenog uživljavanja u napisano, stiče se utisak da se tu radi o istoj osobi. Dakako ja insistiram na svom ličnom Doživljaju, kao centralnom pokretaču pisanja. Mogu da pišem samo o onome što sam doživeo. Smatram da to važi za svakog pisca. Ako se piše o stvarima koje nisu doživljene, onda si u drugim, susednim, oblastima - u pisanju istorije, ili u novinarskom prenošenju informacija. Pisac se uvek drži svog doživljaja. Ako je pripovedač "ja", pa još "inscenirano" pripoveda o "svom životu", onda čitalac lako upada u zamku da se radi o autorovom životu. Iako tu ima niz detalja iz autorovog života, ali oneobičenih. Dakle, autor se i distancira od samog sebe, te proizvodi utisak autentičnosti; ali on uopšte ne mora da bude "taj".