ŽIVOT VIRTUELAN, A STVARNOST NA SCENI: Intervju - Svetislav Goncić,, upravnik Narodnog pozorišta

Da li "mastodont" (kako je nekadašnji upravnik Predrag Ejdus zbog velikih gabarita i specifičnih zahteva zvao ovu kuću), može da se nosi sa imperativima savremenog doba, a istovremeno sačuva sve postulate koji pripadaju teatru od najvišeg nacionalnog i umetničkog značaja?

- Moguće je promenom strukture doći do boljih rezultat, ali nije moguće porediti pozorišta u kapitalizmu i pozorišta u post-socijalizmu. Jer, ekonomska osnova je drugačija - kaže na početku razgovora Svetislav Goncić. - Nedavno smo imali premijeru izuzetnog komada Dušana Kovačevića "Urnebesna tragedija" i videli da njegovo pismo, po vremenskoj vertikali, korespondira sa prošlošću, savremenim trenutkom, ali i budućnošću. Duškova vanvremena drama, koju mogu nazvati i poemom, pretvorila se u pravi ritual u neposrednom pozorišnom izrazu. Sva takva dela (u Drami ili Operi), uvek su aktuelna u visoko estetizovanoj refleksiji onoga što živimo. Reč je o veštini i kreativnosti koji oživljava takve naslove.

Poslednja tri naslova savremenih pisaca ("Očevi i oci", "Naš razred" i "Urnebesna tragedija") već pripadaju klasici?

- Obrađivali smo i neka velika dela pretočena u dramsku formu. "Rat i mir" na ovoj sceni bio je sjajan komentar reditelja, ne linearno prikazan komad. Dugo razmišljamo i o Bulgakovu i "Majstoru i Margariti", sledeće godine nas čeka Nušić i 160 godina od njegovog rođenja. I tu imamo lepih ideja, s nekim neobjavljenim tekstovima. Ove godine proslavljamo sto godina srpskog baleta, pa smo postavili "Gusara/Le Corsaire", veliko delo koje se i dan-danas igra u najvećim kućama u svetu. U Operi pripremamo "Falstafa", bila je premijera "Turandota". Klasiku, dakle, negujemo u sva tri sektora.

Postoji li ideja vodilja koja povezuje celokupni ovogodišnji repertoar?

- Smatram da je vreme postmoderne prošlo. Ulazimo u drugačije doba u kome kritičke teorije, kako kaže Helen Plakrouz, više nisu kritičke već cinične. Moramo osluškivati šta publika prati i šta je odgovor ovom vremenu. Siguran sam da tu vrstu razmišljanja treba prepustiti kreativnoj mladosti i građenju jedne nove estetike. Kao nacionalni teatar imamo zadatak da potvrđujemo umetničke koncepte koji predstavljaju državu, a i odraz su našeg identiteta.

Na ovo mesto došli ste posle dva upravnička iskustva, u Pozorištu na Terazijama i u "Vuku". Šta ste od toga doneli u nacionalnu kuću?

- U "Vuku" nismo hteli da pravimo predstave bulevarskog tipa koje veoma brzo mogu napuniti salu, nego smo išli malo dužim putem: radili smo savremenu rusku dramaturgiju, imali drugačiji, alternativniji pristup koji je polako dobijao specifičnu težinu. "Vuk" je postao mesto za mlade ljude i prilika da pronađu svoj put. Na Terazijama sam se našao u veoma teškom finansijskom trenutku, u doba nepostojećih plata. Strateško razmišljanje najznačajnije je iskustvo koje sam stekao i naučio kako se povlače taktički potezi koji će imati benefite u budućnosti. U tom smislu, nije najvažnije tražiti najbolji ishod nego onaj koji će u perspektivi praviti najmanje problema.

Ono što je veoma važno, a što samo Narodno pozorište ima, su dragocene radionice i zanati?

- Taj koncept odgovarao je određenem vremenu i ne znam kako će se ubuduće razvijati. Naravno da su pozorištu potrebni zanati, jer pripadaju vizuelnim i primenjenim umetnostima. Kostimi i scenografija prisutni su na sceni, kao i svetlo koje je, takođe, deo kompozicije. Šta će ubuduće biti, da li će radionice biti van kuće ili u njoj, zavisi od formatiranja samog pravnog subjekta. U svakom slučaju, mi bez kvalitetne, unikatne izrade, ne možemo. Ovo je nacionalna kuća, klasični baleti ne mogu bez klasične vizualizacije. Sve što možemo da zadržimo,zadržaćemo. A i za kreativnost scenografa i kostimografa važne su zanatlije.

Koje su novine dale najbolje rezultate?

- Ako sagledamo sveukupne okolnosti, na dobrom smo putu. Neke stvari nisu vidljive, ipak, uhodati sistem u pravom ritmu, prilično je obiman posao. To se onda manifestuje i kroz rezultate. Inače, 60-70 posto mojih aktivnosti definisane su formalno-pravnim okvirom, nemam luksuz da budem subjektivan i da radim po svom osećaju neke stvari. Nasleđeni ram mi ne pruža suviše slobode, ali ima je dovoljno da pokrećemo neke stvari.

Uspevate li da uskladite repertoar, tako da za sve nove predstave ima dovoljno termina?

- Nigde ne postoji zapisano da smo u obavezi da više servisiramo jednu predstavu a drugu manje. Radimo u repertoarskom teatru, a on proizvodi mnogo naslova. Neke predstave se skidaju, neke ostaju, a retke su one koju opstanu više od deset godina. Postavljanje novih naslova znači da se moraju skinuti stari. Na koordinacijima moramo s tim da se izborimo, da bismo sve što smo postavili mogli i da igramo. Odlučuje mnogo faktora, između ostalog, i da li su glumci slobodni.

Koji naslovi su vaši štihovi?

- Sve su naše predstave rasprodate, verujem i u drugim teatrima. Čini mi se da je postignut veliki zamah, ljudima je očigledno potrebna ta vrsta sadržaja. Pozorište je jedinstveno po neposrednom kontaktu, glumci na sceni i publika u sali - dišu isti vazduh. Teatar nikada neće nestati, bez obzira na virtuelni svet i digitalne sadržaje. Sada se, nekako, stvarnost preselila na scenu, a život postao virtuelan. Ono što je bila virtuelnost (kao kopija stvarnosti), u stvari je original novog doba... Siguran sam da svako vreme ima svoje pisce, pa i danas postoje ljudi kao Duško Kovačević, Tolstoj, Mihiz, Selenić, Aca Popović - u stanju da komuniciraju sa vremenskom vertikalom i budućom generacijom. Nekim božanskim nadahnućem putuju kroz vreme... Naš zadatak je da ih prepoznamo, da i mladi pisci razviju svoj potencijal.

Kakav imate odnos prema vašim prethodnicima na upravničkom mestu?

- Neizostavno treba pomenuti Vecu Lukića i njegov koncept kao i pristup ovom poslu. Ne izostavljam ni druge, ipak, on je bio poseban. Veca nije bio romantičar. Postmoderna je nastavak romantičarskog načina razmišljanja, dok ja nastojim da održim balans: mislim da je 18. vek i doba prosvetiljevstva razbilo mnoge zablude zbog kojih su ljude spaljivali na lomačama. Zato je ovaj period značajan za razvoj modernog evropskog društva. A definisati nešto novo nije jednostavno, pa ni savremeni trenutak u teatru.

Spremate se i za novo čitanje Nušićevih dela?

- U saradnji sa Muzejom grada Beograda i drugim ustanovama,došli smo u posed dokumenata i artefakata koji nikad nisu objavljeni. Hoćemo, uz neko njegovo već poznato delo, da ga približimo ovom vremenu. Nušić, kao i Molijer, pisao je u refleksiji svog doba i društvenih devijacija. Sada okolnosti nisu iste i ne mogu se tumačiti na sličan način, zato je veoma važno kako Nušića sada "prepoznati". Pitanje je i da li je on danas, uopšte, smešan... Nušićevo pismo vrlo je delikatno tkivo, zato nije lak zadatak ni za glumce, ni za reditelja

.