DVA VEKA OD ROĐENJA KNEZA MIHAILA OBRENOVIĆA: Profesor Suzana Rajić o naučnom skupu posvećenom značaju njegovog nasleđa za našu istoriju

Trodnevnu manifestaciju, sa međunarodnim učešćem, zajednički organizuju Pravni fakultet, Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta i IMS, i to u čast jubileja - dva veka od rođenja kneza Mihaila.

- Istovremeno, 2023. navršava se i 155 godina od njegove tragične pogibije i 120 godina od svirepog ubistva poslednjeg Obrenovića, kralja Aleksandra - podseća, za "Večernje novosti", profesor dr Suzana Rajić, sa Filozofskog fakulteta, član organizacionog odbora ovog skupa. - U obavezi smo zato da se predstavnicima ove dinastije bavimo iscrpno i svestrano, što nalaže maksimalnu pozornost naše naučne i društvene savesti.

Sagovornica podseća da je prvi period Mihailove mladalačke vladavine trajao kratko, a da je drugi, od 1860. do 1868, koji takođe nije bio dugačak, ostavio dostignuća kapitalnih razmera. To nasleđe podrazumeva zakon kojim je izdvojena ustanova vlade (ministarskog saveta), odnosno zakoni kojima je počelo stvaranje moderne srpske vojske.

- Ovim, ali i ostalim zakonodavnim aktivnostima ćemo se na skupu posebno baviti, jer su one Srbiju odvojile iz jednog orijentalnog miljea, u evropski - smatra sagovornica. - Knez Mihailo je bio izuzetno važan i za formiralje ideje - Balkan balkanskim narodima, odnosno za oslobađanje od osmanske vladavine i formiranje srpske, ali i drugih nacionalnih država. To je bila njegova sveta misao koja je vodila sve Srbe, do kraja 19. i u 20. veku. Knez Mihailo je tragično skončao u Topčideru, ali je zaveštanje njegovo ostalo.

Uprkos neosnovanim kritikama da je bio autokrata, prosvećeni apsolutista, čak nekakav tiranin, profesorka Rajić smatra da je gajio veliku ljubav prema srpskom rodu, svestan manjkavosti i nedostataka u razvitku srpskog društva:

- Njegovo ponovno stupanje na presto posle očeve smrti, na jesen 1860, navelo ga je da razmišlja kako to nepismeno društvo unaprediti, opismeniti, razviti u duhovnom, kulturnom, političkom pogledu, pa tek onda pristupiti velikim i zamašnim reformama, takođe postupno. Smatrao je da jedna takva zajednica, na niskom nivou razvitka privređivanja, ne iziskuje moderne institucije, već rad i osvešćivanje, u svim aspektima. Njegovi kritičari to su isticali u pežorativnom smislu.

Među njegove istorijske zasluge, istoričarka svrstava i veštu diplomatsku akciju, u kojoj je Beograd, ali i druge gradove otrgao od Osmanske carevine i iselio turske garnizone.

- I to bez ijednog metka! To je bila velika veština procenjivanja trenutka, tako važna u diplomatiji. Tomovi i tomovi naučnih radova napisani su povodom oslobođenja srpskih gradova od Turaka, i svuda provejava ta opšta ocena da je knez Mihailo propustio neku dobru priliku da se zarati sa Turskom. Srpska vojska je tada imala samo 4.000 ljudi u stalnom kadru, ostalo je bila narodna milicija. Nedostajalo je 100.000 pušaka, sredstva i oružje, koje je knez Mihailo krijumčario iz Amerike, Rusije, Nemačke, jer Srbija, kao vazalna država nije imala prava da se naoružava. U to je uložio ogromnu snagu i materijalna sredstva. Kada je povoljno okončana diplomatska akcija, shvatio je da nema dovoljno uslova da se podigne opštebalkanski ustanak, da će to biti stradanje sa dalekosežnim posledicama. Protivnici su to smatrali nedostatkom kuraži.

Njegov diplomatski pristup, politiku saradnje sa Mađarima, po pitanju Bosne i Hercegovine, posetu Carigradu, posle uspešne akcije dobijanja gradova, politička opozicija je najžešće kritikovala, nastavlja sagovornica:

- Bili su beskrupulozni u političkoj borbi. Opozicija je bila malobrojna, ali je imala listove u inostranstvu, u Švajcarskoj, Francuskoj... Pisali su najpogrdnijim izrazima o srpskom vladaru, što ga je zaista lično pogodilo. Bio je uveređen, jer je želeo i radio najbolje, trudio se iz petnih žila, a njegovi rezultati poslužili su opoziciji za potkusurivanje. Istinski su ga tištile patnje srpske braće i ostalih hrišćana koji su živeli u izuzetno teškom i obespravljenom položaju pod osmanskom vlašću. U tom kontekstu vrlo je važan njegov poslednji plan kako da se domogne Bosne. U veoma zrelim političkim pregovirima sa Đulom Andrašijem, vidi se da je želeo da dobije Bosnu, bez zvaničnog mešanja Srbije u rat.

Opozicija je radila dugo i stameno, za svoju zaveru koristila i razvod i vest da se ženi rođakom Katarinom.

- Komponenta nesrećnog privatnog života je bila izuzetno tesno povezana sa atentatom u Topčideru i njegovim ubistvom. Nesreća u braku, sa kneginjom Julijom, poreklom Mađaricom, katolikinjom, okončana je razdvojenim životom. Tada je bio još mlad čovek, od nepunih 40 godina i imao prilike i nade da će njegov vladarski i privatni život krenuti uzlaznom putanjom. Međutim, na kraju je ostalo samo gorko sećanje da je svet napustio bez naslednika. To je za jednog vladara i dinastiju izuzetno rizično.

Mogućnost njegove ponovne ženidbe i ostvarenja naslednika, bila je od ključnog političkog značaja i podignuta na najviši državni nivo, smatra profesorka Rajić:

- To ga je vređalo. Smatrao da je njegov privatni život, njegova stvar. Bio je isuviše ponosan da pretresa lična pitanja sa svojim ministrima i okruženjem, a oni dovoljno navalentni da ga stalno podsećaju na činjenicu da nema zakonitog naslednika. Sve to skupa je iscrpljivalo kneza Mihaila, uz izgaranje za državne interese.

Predstojeći naučni skup će, kako kaže, kroz 50 različitih tema rasvetliti njegovu ličnost - kao vladara, supruga, sina, zadužbinara, ktitora i čoveka koji je vodio srpsku spoljnu politiku u jedno vrlo kritično vreme:

- Lik i delo kneza Mihaila treba vratiti u pravi istorijski kontekst iz kog je istrgnut. On zauzima posebno mesto u srpskom narodu i zbog osobenosti svog karaktera, koji je bio nešto sveto. Time se objašnjavaju suze među Srbima kada je prostrujala vest da je ubijen. Ta tuga se nije mogla sakriti. Mnogi istorijski izvori navode da na parastosima povodom njegovog stradanja, "ljudima plače srce za knezom Mihailom". To je bila jedna velika tragedija kroz koju je srpski rod prošao u 19. veku - zaključuje profesor dr Suzana Rajić.