SLAVENSKI JE VAŠ BARTOK: Zvezda svetske muzičke scene, ruski pijanista Boris Berezovski nastupa u Beogradu

Sve što je moguće izvesti za klavirom, Boris će izvesti maestralno. Zna to odlično beogradska publika koja ga je ovacijama toliko puta ispratila sa scene, znao je to Emir Kusturica kad ga je pozivao na svoj festival u Mećavniku... Znaju to odlično i sunarodnici Berezovskog a naši sugrađani, koji su tokom protekla dva dana svečano obeležili 90. godišnjicu Ruskog doma u Beogradu. A ko bi na lepši način uveličao jubilej te kuće svih Rusa, i jubilej jednog od najvećih među njima - 150. godišnjicu rođenja Sergeja Rahmanjinova, koji je od mnogih smatran i najboljim pijanistom 20. veka?

Berezovski, koji se davno svrstao u sam vrh svetskog pijanizma ovog našeg veka i milenijuma, na najleši je način odao počast Rahmanjinovu, za čije se delo davno "specijalizovao", te Čajkovskom - opet, pre svega, iz poštovanja prema Rahmanjinovu!

- Sviram i jednu kompoziciju Čajkovskog, koji je ipak bio prvi koji je otkrio, i verovao u genij Rahmanjinova - otkrio je, za "Novosti", Boris Berezovski, pred nastup za četiri stotine odabranih zvanica u Ruskom domu.

Ispričao nam je slavni pijanista i kako se taj, sa posebnom pažnjom pripreman program, sticajem lepih okolnosti proširio, te kako je u društvo Rahmanjinova i Čajkovskog, preko "srpske veze", u poslednji čas, "primljen" Josip Slavenski - za kojeg do prekjuče nije ni znao.

- Da, dobio sam tu partituru na probi u legatu Slavenskog, čiji rad do juče nisam poznavao, i potpuno sam se oduševio. On je bio srpski Bartok, očigledno, fascinantan je način na koji je prerađivao vašu narodnu muziku. Odmah sam zatražio note i odlučio da u program koncerta uvrstim četiri kompozicije Slavenskog: Srpsko kolo, Slovensku igru, Dunje ranke i Kolo.

Smatra li umetnik o čijoj virtuoznosti se ispredaju legende, da je temelj njegove popularnosti i uspeha u toj retkoj tehničkoj veštini, u njegovom osobenom temperamentu ili u nečemu krajnje neuhvatljivom, što se u nedostatku preciznijeg opisa najčešće definiše kao "slovenska duša".

- Svako od nas je potpuno jedinstven, svačiji temperament je poseban i neponovljiv, tehnika se svakako uči i vežba a najvažnije je svirati, stalno svirati, ono što volite - kaže Boris, koji voli muziku i voli da svira, to jeste njegov život, nešto što mu nikada nije predstavljalo problem.

Izuzetno mu teško pada što se, pogotovo u poslednje vreme, stalno suočava sa pokušajima poništavanja, progona ruske kulture i umetnika:

- To je za mene potpuno nepojmljivo baš zbog toga što je u temelju svake umetnosti - ljubav, i jednostavno ne shvatam kako neko pomišlja da bi se ljubav nekako mogla poništiti. Počelo je sve to mnogo ranije, npr. u vezi sa odnosom prema ženama kojima niko ne sme da da običan kompliment u strahu od optužbi za uznemiravanje... Ništa od toga nema nikakve veze sa slobodom govora, već sa forsiranjem te takozvane kensel kulture koja je krajnje neetična u svom ishodištu, jer kako bi moglo biti moralno opravdano zahtevati od ljudi da se odreknu, da osude sopstvene pretke, prijatelje, porodicu.

Berezovski predaje u školi za talentovanu decu i, iako Rusija i dalje obiluje mladim talentima i izuzetnim umetnicima, poražava ga i rastužuje to što u ostatku Evrope više kao da se ne dopušta ni najizuzetnijoj deci da budu - izuzetna. Smatra da se, pod parolom zaštite dece od navodne eksploatacije, ubijaju njihovi snovi i strast prema muzici, umetnosti, te se tako stvaraju celi naraštaji uprosečenih mladih ljudi, koji ni po čemu ne smeju da odskaču od tog nametnutog proseka.

- Nemoguće je u ovakvom svetu, ne da se ponovo rode, nego da se puste da svoj genij i dar izraze, neki novi Mocart ili Paganini, odmah bi to u korenu sasekli neki dušebrižni "zaštitnici" koji bi povikali kako ne sme dete od osam ili desetak godina da nastupa, da komponuje, da izrazi svoj talenat i da živi svoju pasiju.

Proslavljeni pijanista decenijama se kao izvođač drži "čiste klasike", ali klasiku ne definiše nimalo usko ni rigidno - za njega se tako može i mora nazvati sve ono što je prošlo tekst vremena, traje i voli se bar, recimo, pola veka.

- Kad je reč o onome što volim i slušam, tu tek nema žanrovskih niti bilo kakvioh ograničenja, od folklora preko džeza, Oskara Pitersona, preko Fredija Merkjurija, do grupe "Aba" - ispričao nam je Boris, a potom se zaputio ka svom istinskom domu, a on je uvek - tamo gde je klavir.

Seo je Berezovski za "Stenvej" u sali, a sa koncertnog se podijuma izlila muzika, direktno iz njegove duše, posredovana tim prstima magične brzine, spretnosti i snage.

Kusta

NAŽALOST ne znam mnogo ni o delu Emira Kusturice čiji sam gost na Kustendorfu bio. Znam da je planetarno poznat i slavljen, da ga moja žena obožava i da sam uveren da će se i meni svideti njegovi filmovi, koje ću sigurno pogledati - priznaje Berezovski. - Ruska kultura, pa i književnost, bezgranična je, i žao mi je što ne stižem ni da čitam koliko bih voleo.