JUBILEJ VELIKOG PIJANISTE I KOMPOZITORA SERGEJA RAHMANJINOVA (1873-1943): Otišao iz Rusije, a Rusija iz njega - nikada
KADA je uoči Božića 1917. Sergej Vasiljevič Rahmanjinov, sa svojom ženom, njihove dve devojčice i nešto malo prtljaga, prešao rusko-finsku granicu, osećajući da se nikada neće vratiti u rodnu zemlju, kleknuo je i poljubio tlo.
Profimedia
Velikom kompozitoru i bravuroznom pijanisti tada je bilo 45 godina. Ostala je zabeleženo i kako je jednom rekao:
- Nakon što sam napustio Rusiju, izgubio sam želju da komponujem. Gubitkom domovine izgubio sam sebe.
Jedinstveni dar ovog poznog romantičara, kome se ovih dana navršila 150. godišnjica rođenja i osam decenija od smrti, prvi je prepoznao Čajkovski. Rahmanjinov je, između ostalog, iza sebe ostavio četiri klavirska koncerta (svojevrsan test za vrhunsko umeće među pijanistima su posebno "dvojka" i "trojka"), tri simfonije, dve klavirske sonate, tri opere, 24 preludija, više horskih dela, rapsodiju na temu Paganinija... Čak 80 odsto ovog opusa nastalo je u Rusiji, iako je četvrt veka proveo u zapadnoj Evropi i SAD, kao emigrant, putujući i svirajući.
Kada je stigao u Ameriku 1918. njegov koncertni raspored mu je bio toliko zahtevan, da je mogao da komponuje samo tokom leta. Vrhunac je bila sezona 1922-1923. Između novembra i marta imao je više od 70 nastupa. Zaradio je dovoljno novca da se sa porodicom nastani u Los Anđelesu. Na Beverli hilsu sagradio je kuću koja je bila verna kopija njegovog doma u Moskvi.
Strast prema brzim kolima
MLADI Rahmanjinov je pokazao ne samo veliki dar, već i moralni integritet: podneo je ostavku na mesto potpredsednika Ruskog muzičkog društva, 1912. iz protesta što je jedan od kolega otpušten, zato što je bio Jevrejin. Nisu ga ni kasnije interesovala zvanja, pa je dva puta odbio da vodi Bostonski simfonijski orkestar. Prema Puškinovoj poemi "Cigani", napisao je operu 1892, koja se dopala muzičkim znalcima, ali ne i Tolstoju. Pisac mu je pri jednom susretu rekao: "Mrzim vašu muziku".
Ostalo je upamćeno i da je premijera njegove Prve simfonije doživela debakl 1897, čemu je doprineo Glazunov, jer je dirigovao pijan. Delo više nije izvođeno za života Rahmanjinova, koji je pao u depresiju, a izlečio se, autosugestivnom terapijom. Njegova strast bili su i brzi čamci i automobili, a u svom komšiluku, prvi je kupio kola.
Rođen je u Semjonovu, blizu Novgoroda, 1. aprila 1873. u imućnoj porodici. Roditelji (otac oficir, majka generalova kći) su bili pijanisti amateri, a svoje prve časove klavira dobio je od svoje mame, na njihovom imanju u Onjegu. Ostala je legenda da su u revolucionarnom zanosu, seljaci posle Crvenog oktobra, taj klavir bacili kroz prozor. Njegove kompozitorske i izvođačke mogućnosti su rano prepoznate i cenjene, pa je konzervatorijum pohađao prvo u Sankt Peterburgu, a potom u Moskvi. Imao je samo devetnaest godina kada je završio svoj Koncert za klavir br. 1. Danas, Rahmanjinov je statistički najčešće izvođeni ruski kompozitor na svetu.
A za života, bio je i jedan od najslavijih pijanista svoga doba. I sigurno izvođač sa najvećim šakama koje su obuhvatale čak 13 intervala. Najviše je voleo da svira Šopena, Lista i Šumana. Svoja dela je retko izvodio, osim Drugog klavirskog koncerta.
Tokom čitavog života bio je Rus, a tek pred smrt je uzeo američko državljanstvo, kako bi olakšao život potomcima. Znajući da boluje od melanoma (raka kože), razmišljao o povratku u kući i, kažu, kontaktirao rusku ambasadu. U testamentu je napisao da želi da bude sahranjen u Moskvi, na groblju gde počivaju Skrjabin i Čehov, ali to nije bilo moguće zbog njegovog američkog državljanstva.
Svedok turbulentne istorije
U RUSIJI jubilej Rahmanjinova obeležavaju mnogobrojni orkestri i operske kuće, izvođenjem i novim tumačenjem njegovih dela, a organizuju se i simpozijumi, štampaju se knjige. Centralnu državanu proslavu organizuje Rahmanjinov muzej, na imanju "Ivanovka", gde je provodio leta od 1890. do emigracije. U saradnji sa Ruskim domom, 150 godina od rođenja, odnosno 80 godina od smrti, obeležio je, krajem minule sedmice i Kulturni centar Beograda, programom "U vremenu koje nestaje - Sergej Rahmanjinov".
Izvođenja manje poznatih kamernih i vokalnih dela pratila su predavanja, koja su jedinstveni opus kompozitora tumačila u kontekstu turbulentnih istorijskih okolnosti u kojima je stvarao. Jer, Ramanjinov je bio svedok nestajanja jednog društvenog uređenja, čije je vrednosti istrajno nastavio da brani, zbog čega je prošao i dramatična lična iskustva.
Na repertoar poslednjeg koncerta, održanog 17. februara 1943. već ozbiljno bolestan, uvrstio je Šopenov pogrebni marš. Umro je 28. marta, 1943. četiri dana posle svog 70 rođendana, u Kaliforniji. Sahranjen je u Njujorku.