IMALA DVE LJUBAVI - UMETNOST I OTADŽBINU: Veliku Nadeždu Petrović tifus pokosio na danšnji dan, 3. aprila 1915.
NAŠU najveću slikarku 20. veka, čiji je jubilej, 150 godina rođenja, ove godine Unesko uvrstio u kalendar važnih datuma za svetsku kulturu, tifus je pokosio na današnji dan 1915.
Foto promo
Srbija je toga 3.aprila izgubila začetnika modernog likovnog izraza, osnivača i danas aktivne Sićevačke likovne kolonije, likovnog pedagoga i kritičara, ali iznad svega patriotu.
Kao dobrovoljna bolničarka u balkanskim ratovima, već je bila zaražena tifusom, od koga se teško oporavila. A kada je izbio Prvi svetski rat ponovo se priključila borbi za slobodu, pa iako joj Vrhovna komanda ponudila "mirniji položaj", zaputila se u Valjevsku bolnicu, "veliku kužnicu, u kojoj se jedva znalo, ko je živ, a ko mrtav...". Posle Suvoborske bitke epidemija tifusa odnosila je vojnike, civile, lekare, bolničarke... Odnela je i Nadeždu.
Prva rezervna valjevska bolnica, na dan posle njene smrti, saopštila je:
"S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka. Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata." foto promo
Kako je svojevremeno primetila profsorka Lidija Merenik, koja je uz profesora Igora Borozana, autor aktuelne, velike izložbe "Nadežda Petrović: Modernost i nacija", u Narodnom muzeju, iako je delo ove slikare veliko, nju je tek prerana smrt na frontu, a ne za štafelajem, učinila heroinom:
- Nadežda je jedne večeri dobila ratno odlikovanje koje je jedan vojvoda skinuo sa svojih grudi da njoj prikači. Priznanje odato Nadeždi Petrović, priznanje koje je izjednačilo sa muškarcima, najbolje je priznanje koje je ova hrabra žena mogla da dobije.
Prema pisanju Merenikove u monografiji o velikoj umetnici, svoju Srbiju Nadežda je slikala u jarkim bojama - od neuglednog puta za Resnik, do vekovne Gračanice:
- Ona nije bila slikarka estetizovane Srbije, već onakve kakva je bila - živopisne, patrijarhalne, siromašne i neprosvećene. Njeni narodski portreti bili su dovoljno stvarni i neprivlačni da ne postanu vizuelni stereotip "naroda", njeni pejzaži više su insistirali na slikarskom eksperimentu, nego na idiličnom sadržaju, a istorijske kompozicije bile su joj previše moderne i "nejasne" da bi podržale poželjni nacionalni mit... Ipak, Nadeždino delo predstavlja jednu od najvećih prekretnica u nacionalnoj umetnosti.
OD ČAČKA DO PARIZA
ROĐENA u Čačku 11. oktobra 1873, Nadežda je bila prvo od devetoro dece Mileve i Dimitrija Mite Petrovića. Ujak njene majke bio je narodni tribun Svetozar Miletić, a oca Dimitrija penzionisao je kralj Aleksandar, jer je kao istoričar odbio da krivotvori i ulepšava porodično poreklo Drage Mašin.
Slikarstvo je počela da uči od ujaka Svetozara Zorića, profesora Velike škole, a nastavila kod kućnog prijatelja, čuvenog Đorđa Krstića. Put će je zatim voditi kroz Evropu - na studije u Minhen, a onda i u Pariz, Rim... Za svega deceniju i po bavljenja slikarstvom ostavila je izuzetan opus u kome je oko 200 dela.
Pišući o Nadeždi, ugledna istoričarka umetnosti Katarina Ambrozić, primetila je da je "znamen Nadeždinog slikarstva bila sloboda, motiv dve ljubavi - umetnost i otadžbina, a življenje borba". U monografiji posvećenoj slikarki, Ambrozićeva još tvrdi:
- Ući u Evropu, ali ne epigonski i bezlično, nego stvaralački i autentično, bio je cilj Nadeždinih htenja. I nije se kolebala pred razmerama svojih visokih ambicija, shvatajući ih u onom smislu kako ih je kasnije Rastko Petrović formulisao: "Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti ni da pronađemo šta je u nama od vrednosti, a kamoli to da izrazimo tako da bude od vrednosti i za ostali svet."