KNJIGOM "STAROVLAŠKA RIZNICA" DRAGOLJUB GAGRIČIĆ ZAVIČAJ OTRGAO OD ZABORAVA: Vrela mudrosti i šereta

A kako piše u podnaslovu knjige koju je upravo objavio Izdavački centar "Stari Vlah", u biblioteci "Ognjište", to su "zrnca narodnih umotvorina i iskre života".

Reč je o nastavku posla započetog knjigom "Starovlaška umovanja" (prvo izdanje 2011. godine, a drugo dopunjeno 2017), odnosno beleženju predanja iz narodnog pamćenja, prenošenih s kolena na koleno, koje je čuo sa usana darovitih kazivača, u svom Starom Vlahu (kičma mu je reka Uvac, a prostire se, kao u bajci, "preko gora" - Zlatar, Javor, Mučanj, Čemernica, Murtenica, Zlatibor...).

I danas se, kako kaže, u Starom Vlahu mogu čuti izreke iz davnih vremena, poput - slamu jede i kučine prede, teško vezu na debelu bezu, sto godina, 99 groša, hartija i ćuprija sve trpe, dobra žena slušanjem zapoveda, plitak lonac brzo kipi, našla vreća zakrpu, došo luč do nokata, samar brži od kobile, slanina se na kupusu vari, nije za laku strana kantara, visi kutlača na njemu...

- Ili pak, ako će nekog da opomenu, podsete, onda kažu: izgubili raboše od pameti, rugala se kuka krivom drvetu, nije svako drvo za sviralu, jednom se rukom čvor ne vezuje, ne povijaj se za vetrom koji duva, ne gledaj u tuđi čanak, čuvaj konja nizbrdo, a vola uzbrdo, ne namotavaj na šupljo... - navodi autor "Starovlaške riznice".

U ovom delu, o načinu života i bistrini narodnih vrela, prema njegovim rečima, svedoče anegdote, šeretluci, dogodovštine, šale - kratke priče šaljivog ili satiričnog karaktera sa duhovitom poentom...

- Po formi kratke i jednostavne, sadrže dramske elemente, sa kratkom ekspozicijom i dijalogom i završavaju se komičnim obrtom, dosetkom na kraju. Misao im je tačna i ubojita, pa jedna rečenica može biti efektnija od čitavih stranica - objašnjava Gagričić.

U tim slikama života i vremena, dodaje, čitaju se karakterne crte i prelamaju sudbine, za njih su najzaslužniji starovlaški šereti:

- Otresiti, lukavi i dovitljivi izdanci običnog sveta, izvrsni poznavaoci mentaliteta, bez olovke i računaljke, na svom rabošu čitaju nebeske i životne prilike, "na oku" drže i "na zub" uzimaju sve koji se tovare narodu na grbaču i zagorčavaju život. Šereti prate svakodnevicu junaka anegdota - od čobana i ratara, planinki i snaša, drvoseča i šumara, pa rabadžija, odbornika, do sveštenika, činovnika i vlasti. Na kantar vremena uzimaju porodične prilike, nesporazume i lomove, motre kako se snalaze i dovijaju i sa đavolski nemirnom i dovitljivom mišlju, od bezdušne lakrdije do naivne iskrenosti, gorka iskustva preokreću u vrcave iskre i naravoučenija.

U komunikaciji sa vlašću, njenim slugama, udvoricama, lupežima i ladoležima, tvrdi Gagričić, običan svet i šereti uspevaju da, uz komendijanje i jetke žaoke, ismeju samovolju, zablude, brzopletosti, pokvarenjaštvo, nakaradnosti, primitivizam, ostrašćenosti, pohlepu, da britko okrpe sudske zavrzlame, da nasamare birokrate...

- U vremenu koje gasi ognjišta i sve više smo "zarobljenici" kompjuterske i digitalne tehnike, polako presušuju izdanci i izvori narodnog umovanja. Ali, ne možemo se odreći i otrgnuti od nadahnute žive narodne reči i njenih tumača. One su zov naših ognjišta i koliba, naših klanaca i vrleti, kamenica i pećina, gradina i visova, rudina i lazova, studenaca i vrela, vodeničišta i livada, krčevina i omara... One spajaju pretke i potomke... - zaključuje Dragoljub Gagričić, koji je knjigu posvetio unucima Đorđu, Mihajlu, Leni, Petru i Maši.