POZORIŠNA KRITIKA: Jonesko iz našeg sokaka

Da "Scensku karakteristiku u četiri stavke", što je podnaslov drame "Razvojni put Bore Šnajdera" Aleksandra Popovića, eminentni žiri proglasi za najbolju dramu na srpskom dvadesetog veka (1944-1993), presudila je ne samo goruća, svevremena aktuelnost, nego i njen značaj kao poveznice sa evropskom istorijom prevratničkog teatra. Uspon i pad direktora limarske zadruge, Bore šnajdera, Popović je, u svom stilu, zaošijao reperskim umnožavanjem, nabrajanjem do iznemoglosti, multiplikovanjem do pucanja leksike i marifetluka, što je, u isto vreme (šezdesetih) bilo svojstveno slavnom Eženu Jonesku, i njegovom "teatru podsmeha"...Najboljem poznavaocu Popovićevog dela, reditelju Egonu Savinu, prirodno je dodeljen "vruć krompir", da iz ovog vremena pročita "Boru šnajdera", da još jednom "obori" poznato popovićevsko "rastur kolo", zaštitni znak muljaže, krađe i prekrađe, drpisanja i zloupotrebe, kao znaka iskrenog patriotizma ovde i sada. I Savin ga je pretočio u muk i solilokvium, pustivši Boru šnajdera da ode sa scene i iz komada (u bajbokanu) sam, igrajući po sopstvenim notama. Bezbroj puta odigranu manu, grabež, podlost i udvorištvo, ovoga puta su Bora šnajder (Nenad Jezdić), reditelj i dramaturg (Božo Koprivica) preigrali u svečanu salu neke naše opštine, svu naherenu i nestabilnu, jasan znak raskoraka sa mitingovanjem o pravdi, poštenju i paklenim dobrim namerama za svoj verni narod. U original drame Savin je dodao tekstove iz "Smrtonosne motoristike" i još ponekih Popovićevih (tragičnih) farsi i zbivanje, koje karakteriše otimanje za vlast zarad bogaćenja, prirodno je postalo ubojitije, još opasnije nego u vremenima čestih zabrana Popovićevih predstava, jer su mu gorčinu doneli i popularni mediji ("Tesna koža", "Bela lađa" ), koji su kič varijantom iste teme dokazali da je ova smrtonosna ovdašnja boljka "ušla u narodnu pesmu".

Nenad Jezdić, danas najsnažniji glumački glas na našoj sceni, Boru je preoblikovao u šnajdera sa bradom, skrivenog iza fasade koju želi da prikaže, ali sa krojačkim santimetrom u džepu, esnafskim, ali i političkim simbolom "uzimanja mere" sa gadnim "zadnjim namerama". U ovom čitanju "Razvojnog puta Bore Šnajdera", kolektivitet socrealizma iz šezdesetih, podvrgnut izrugivanju, nestao je u korist interesnih grupica (higijeničarke), koje kakoću i spletkare, isto kao i oni na vrhu, jer im se može! Selimir Irfana Mensura je studija za sebe: politički moćnik, koji vuče suflirane poteze, opasan partizanski Kum. Utišanost, kojom Mensur izvrsno hronično vlada na sceni, ovde je bio ubojito oružje. Branislav Lečić je smenjenog predsednika opštine Piklju odlično pozicionirao kao čoveka jake volje, samo za sopstvene interese, inače ljigu, a Branka Šelić je Linu precizno postavila u centar ujdurme, kojom se služi dok joj to koristi, bez kajanja. Na istom dramskom poslu je i Kambasković, koga Radovan Vujović čini našim savremenikom neurozom, koja deluje kao posledica ljuljanja broda, kojim smo izloženi decenijama. Špira klonfer (odličan Nebojša Milovanović), vinovnik rasula zbog svog uspeha "malog privrednika", kapitaliste u svetu "socijalizma sa (iskeženim) ljudskim licem" pojavljuje se na kraju predstave kao "deus eks mahina", da presudi lopužama i poltronima, što mafija ne prašta. Dve žene, Goca higijeničarka sa daktilo kursem, koja vapi za kancelarisjkom službom i ne bira sredstva za to (socijalističko nasleđe) i Rozika, dama lakog morala, koja "rabi" sopstvene (neicrpne) resurse i uglavnom dobija što hoće, ovde nije samo druga boja poznatih karaktera Aleksandra Popovića, nego je i vesnik novog doba, u kome se, demokratski, ljubi (i krade) ko koga hoće...Ognjen Nikola Radulović (Miloje), Đorđe Pantović (Milisav) i Lazar Đukić (Milisavljević), kao i svi ostali učesnici koji čine "karakteristiku", Savinu su zdušno i sa dobrim razumevanjem ove dramaturgije govora i zanatskih malih života iz predgrađa, pomogli da freska o nama onda i sada bude dostojna vremenske kapsule, kao opomena za budućnost.