PREMINUO AUTOR „BEOGRADSKOG STOUNHENDŽA“ NA ADI CIGANLIJI: Odlazak vajara Ratka Vulanovića (1941-2023)
UMETNOST se rađa iz muke, patnje, nemaštine, iz ukletih situacija, govorio je vajar i slikar Ratko Vulanović (1941-2023), autor „Kamenog grada“ na Adi Ciganliji, trodecenijskog zaštitnog znaka Beograda, koji je preminuo u četvrtak u Nikšiću, gde će biti i sahranjen 25. marta.
Ratko Vulanović, foto Galerija 73
Iza sebe je ostavio nesumnjiv doprinos skulpturi, radeći je u raznolikim materijalima - od kamena i metala, do mermera i drveta. Posebno je, kako je sam znao da kaže, kamen poznavao u dušu.
Graditelj „beogradskog Stounhendža“, kako su prozvali njegov „Kameni grad“, rođen je u selu Laz kod Nikšića, za profesiju likovnog stvaraoca počeo je da se priprema u Umetničkoj školi u Herceg Novom, koju je napustio 1963. da bi upisao Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Tu je diplomirao i završio postdiplomske studije, ali i počeo da izlaže i stiče prve nagrade i priznanja.
PUT OD PEĆINE DO KRSTA
SARAĐIVAO je Vulanović sa arhitektom Peđom Ristićem („on je bio kao najfiniji vez, a ja kao grmljavina“, rekao je jednom), tokom izgradnje Hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici. U jednom razgovoru otkrio je:
-Ozidao sam ručno kamenom zid visine šest metara obuhvativši crkvu, i on je simbolizovao put čoveka od pećine do krsta. Mnogi su se bunili, a patrijarh Pavle se začudio i kada me je upitao šta to zidam, odgovorio sam da ne znam, a on je rekao: „Neka ti je Bog u pomoći.”
Kao stipendista fonda „Moša Pijade“ odlazi u Grčku 1972, a godinu dana kasnije u vajarskoj koloniji „Beli venčac“ u Aranđelovcu, stvara skulpture malog formata koje će buti izlagane u Beogradu, Ljubljani, Rijeci, Titogradu, Zrenjaninu, Subotici… Za kompleks skulptura „Veliki predio“, nastao u koloniji Kombinata aluminijuma Titograd, dobija kraje osamdesetih „Politikinu“ nagradu. U isto vreme stiče i status istaknutog umetnika grada Beograda.
Godine 1990. boravi u Radalju kod Zvornika gde nastaju skulpture velikih dimenzija od granita. One se i danas nalaze u Jaloviku, Šapcu, Pančevu. U Nikšić dolazi 1992. gde započinje svoj „Kameni grad“. Ali, onda su došle nevolje, jer je zbog, kako je zbog pritisaka, političke prirode (uvek se izjašnjavao kao Srbin iz Crne Gore) spomenik uklonjen, kao i sličan nastao u Budvi. Jedni preživeli Vulanovićev „Kameni grad“, ostao je u Beogradu.
Slikarstvom se bavi intenzivno od 1993. a na jednoj od poslednjih postavki koju je imao u Beogradu, u Galeriji 73, gde su mu se dela našla uz radove dvojice umetnika čiji se počeci takođe vezuju za Umetničku školu u Herceg Novom, Dragoljuba Varajića i Zdravka Vučinića, upravo se predstavio ovim opusom. Povodom te izložbe ostalo je zabeleženo:
-On se ne vezuje za predmetnu stvarnost, već stvarnost neposrednog doživljaja, koju pretvara u stanje složenih premisa, poput tački, mrlja, sitnih, osetnih dodira četke ili, pak, pojednostavljenih, plošnih oblika, što prelaze u neprekinute, ritmičke kretnje... Rečju, njegove slike se okončavaju na ravni transparentnih, lako i neposredno nanetih poteza, kojima gradi bogate, neočekivane vizuelne skupove.