NASLEĐE NA KOME POČIVA IDENTITET: Tijana Čolak-Antić Popović, direktorka Etnografskog muzeja o čuvanju narodne baštine (FOTO)
BEZ utemeljenog osećaja za sopstveno poreklo ne možete biti patriota, a ni građanin sveta, smatra Tijana Čolak-Antić Popović, direktorka Etnografskog muzeja, koja je došla na čelo ove institucije 2018, kada je kuća na Studentskom trgu bila na "zlom glasu", a kolektiv podeljen.
Foto Etnografski muzej
Zato joj je prvi zadatak bio, kako kaže, da kolege ujedini, kako bi zajednički nastavili da čuvaju nasleđe na kome počiva naš identitet.
- Život ne počinje od nas - kaže u razgovoru, za "Večernje novosti", direktorka Etnografskog muzeja. - Ne razlikujemo se mnogo od onih koji su živeli ranije. Drugačija nam je odeća i sredstva za komunikaciju, ostalo je isto. Poruke od dve reči, koje sada telefonima šaljemo, ne razlikuju su mnogo od dovikivanja te dve reči, s brda na brdo, naših predaka. Iste su nam stvari važne. Čak se i u ishrani vraćamo onome što su oni jeli.
Kada su prošle godine obeležavali 120 godina otkako je Sima Trojanović Etnografsku zbirku izdvojio iz Narodnog muzeja, snimljeni su i kraći filmovi u kojima su kustosi predstavljali kolekcije. A etnografsko kulturno nasleđe našeg naroda, kako objašnjava sagovornica, sistematizovano je i raspoređeno u 33 zbirke, podeljene na tematske oblasti: kultura odevanja i nakit, kultura stanovanja, kultura privređivanja, kultura socijalne organizacije i kultura duhovnog života.
Od 51.716 predmeta koliko rizniči muzej, na stalnoj postavci "Narodna kultura Srba u 19. i 20. veku" nalaze se 1.593 eksponata. Još od 2019, sa prof. dr Tomislavom Šolom, započeli su traganje za najboljim dugoročnim rešenjem za tu reprezentativnu izložbu, kako bi je koncepcijski unapredili, maksimalno iskoristili potencijale zgrade, ali je i učinili vidljivijom kroz digitalizaciju i korišćenje novih tehnologija.
Crnilovićevo blago
MANAKOVA kuća je spomenik kulture, i kao takva i sama eksponat. Data nam je na staranje, sa nečim vrednim, zbirkom slikara i istraživača Hristifora Crnilovića, koji je skupljao narodne nošnje, nakit, arhivsku građu... Ona sadrži 2.621 predmet, 674 knjiga, 1.942 fotografska negativa, 235 svezaka njegove rukopisne građe. Ukupno, oko 5.500 muzealija. Crnilovićeva želja bila je da to pripadne Gradu Beogradu, koji je to dao na staranje Etnografskom muzeju - kaže sagovornica.
- Uvek se trudimo da uz predmet predstavimo i priču, jer muzeji danas ne mogu da samo prikupljaju eksponate, već se oni smeštaju u širi kontekst - objašnjava Tijana Čolak-Antić Popović. - Kada je osnovan muzej, bila je ideja da se prikupi kulturno nasleđe sa celokupnog etničkog prostora Srba. Tako su Trojanović i Nikola Zega išli od Slovenije, Bele Krajine, Hercegovine, preko Slavonije, do onoga što se zvalo Južna Srbija, i prikupljali narodne umotvorine. Prema kriterijumima iz 19. veka to su bili predmeti stvoreni ljudskom rukom. Vuk je prikupljao usmene umotvorine, a prvi etnolozi - nošnje i tekstilni materijal.
Pred Etnografskim su danas drugačiji izazovi, nastavlja direktorka, jer mu je prevashodna uloga da savremenicima objasni život u prošlosti:
- Otvara se pitanje i da li su, ta prošlost, i pedesete, ili osamdesete godine prošlog veka? Postoje i urbana etnologija i antropologija. Napravili smo izložbu "Plastične devedesete godine", koja je prva izašla iz tradicionalnih okvira. Ima još kustosa koji smatraju da bi trebalo prikupljati samo ono što je starinsko, ali i onih za koje je zadatak muzeja da se bavi kuturom grada i savremenog doba. I savremenog sela.
U tom smislu iskorak će biti predstojeća izložba, "Pogled iza čipkane zavese", u saradanji sa Domom Jevrema Grujića, na kojoj će biti prikazan građanski život, od 1850. U maju iz Italije stiže ekskluzivna modna izložba, čiji je kustos Stefano Dominela. Jun je rezervisan za tipičnu etnografsku postavku "Boje i tekstil", dok će Dan muzeja, 20. septembar, obeležiti još jednom studijskom postavkom iz svojih zbirki - "Strah od smrti".
Pri ovom muzeju radi i Centar za nematerijalnu kulturnu baštinu, na čijem čelu je Danijela Filipović, zahvaljujući kome su na listu Uneska upisani slava, pevanje uz gusle, kolo, zlakusko lončarstvo i svi običaji vezani za pravljenje šljivovice.
- Naziv pod kojim je upisana šljivovica je jako dugačak, jer mora da odgovara propozicijama Uneska, po kojima to ne može da bude sama rakija, već običaji i verovanja vezani za njenu pripremu - objašnjava sagovornica. - Sledeća nominacija radi se za naivno slikarstvo iz Kovačice, a onda i za pirotski ćilim. Do 2017. države su mogle da prijave po nekoliko kandidata svake godine, ali otada je moguće izneti samo po jednu nominaciju, i to svake druge godine. Kada se poredmo sa drugima, nismo upisali baš mnogo elemenata, ali ono što jesmo je zaista naše, identitetsko.
Od Maroka do Azerbejdžana
PORED gostovanja u Sloveniji, izložba "Dva lica: Kolekcija pirotskih ćilima Etnografskog muzeja", čiji je autor Marina Cvetković, prošle godine prikazana je i u Nacionalnom muzeju tkanja i tepiha Dar Si Said u Marakešu, u Maroku, a postavkaDress to impress, dr Tatjane Mikulić, u Nacionalnom muzeju tepiha u Bakuu, u Azerbejdžanu.
- I u Maroko i u Azerbejdžan poneli smo materijal koji stanovnici tih zemalja mogu da prepoznaju kao nešto prepoznatljivo, i tako Srbiju predstavimo kao blisku zemlju - priča sagovornica. - U Maroku su nam govorili da gotovo ne postoji razlika izmđu njihovih i srpskih ćilima iz našeg muzeja. Izložba koja je išla u Baku, bila je pripremljena baš za Azerbejdžan, pa smo izabrali prsluke, gunjeve, jeleke koji imaju vez sličan njihovim narodnim nošnjama.
Od 2018. pod okriljem muzeja sprovodi se i višegodišnje grupno terensko istraživanje "Narodna znanja i verovanja", na teritoriji Negotina, Kladova i Tekije, usmereno na polje narodne medicine i veterine, sa temama kao što su lečenje biljem i mineralima, preventiva i održavanje zdravlja, higijene i lepote, uloga magijske prakse u narodnom lečenju.... Ponosni su i na konzervatore, koji su najbolji u Srbiji kada je reč o tekstilu. Veliku važnost pridaju radionicama za decu, o čemu direkorka kaže:
- Značajno nam je da im ukažemo na mudrost predaka, na ono šta su znali naši stari, da se kuća u planinskim krajevima zida na sunčanoj strani, gde nema vetra ni zmaj da poleti, kao i na to na kojoj padini se sadi šljivik, a gde povrće u bašti...
Radionice veza, tkanja, keramike za odrasle, organizuju u Manakovoj kući, posle čijeg renoviranja su radovi trebali da otpočnu i u zgradi na Studentskom trgu. Ali, onda se dogodila pandemija:
- Neka sredstva već su bila opredeljena za građevinske radove, pa smo malo, po malo počneli da sređujemo muzej. Zamenili smo osvetljenje u maloj izložbenoj sali, i ono je sada muzejsko, štedljivo i ne šteti predmetima. Potom smo učvrstili fasadu, koja se nije renovirala otkako je zgrada zidana, 1934, pa se osipala i krunila toliko da smo svakodnevno čistili pesak sa balkona. Sredili smo i mermerne ploče na donjem delu fasade, koje su bile različitog kvaliteta, klimave i pravo je čudo da nisu pale. Na kraju smo čistili i mesingana slova na natpisu Etnografski muzej, tako da nekada pre podne, kada sunce pada pod određenim uglom, izgledaju kao da su od zlata.
Od tog relativno malog novca, postavili su i solarne panele na krovu:
- Prva smo institucija kulture koja je to uradila, koristeći isključivo sredstva Ministarstva kulture, bez međunarodnih ili drugih donacija. Zahvaljujući panelima štedimo oko 30 odsto električne energije. Muzej ima 7.000 kvadrata i veliki je potrošač, posebno stalna postavka i konzervatorske radionice. Na telefonima i računarima imamo aplikaciju preko koje u svakom trenutku pratimo uštedu, koja postoji i po oblačnom vremenu. Jer, solari ne rade samo kada je sunčano. Njihova vrednost od 5.845.229 dinara isplatiće se za tri godine - zaključuje direktorka Etnografskog muzeja.