HABSBURŠKI DIPLOMATA IPEN INSPIRISAO I NATO: Knjiga "Stara Raška" otkriva kreatora balkanskih granica

- Srpski šovinisti su pojam Stara Srbija proširili na oblasti koje, poput Prizrena, Đakovice, Peći s jedne strane i Skoplja s druge, geografski i etnografski pripadaju Albaniji i Makedoniji i samo su u periodu cvetanja Srpskog carstva, svakako samo neko vreme, istom pripadale kao osvojene provincije. Otuda bi želja da se naziv Stara Srbija odnosi na oblasti, koje u etnografskom smislu nikako ne mogu da se posmatraju kao srpske, značila potpomaganje određenih političkih težnji - sugeriše Ipen u uvodu knjige.

On na akrobatski način objašnjava kako je moguće da su Albanci najstariji narod Balkana, a da se njihova naselja pojavljuju na Kosovu i Metohiji tek od 17. veka: "Početkom naše ere, cela Raška bila je naseljena ilirskim tj. albanskim plemenima. Pristigli Sloveni potisnuli su ih, međutim, nazad u planine albanskih Alpa i Šare. Kada su Srbi iz Raške potom poraženi od Turaka, Albanci su se priključili njihovim operacijama protiv Srba i započeli da nadiru iz planina na Rašku. Već u 17. veku nalazimo albanska naselja na Kosovu polju i kod Mitrovice".

Ipen ističe i "odvažnost i samosvest Novopazaraca koji su "naročito porasli" 1878-1882. u vreme formiranja Prizrenske lige: "Albanska liga osnovana u južnoj Albaniji i potom proširena na sever, proklamovana je u Novom Pazaru i za Rašku", a kada opisuje Crnu Goru kao njene stanovnike pominje Crnogorce, Albance, "Slovene hrišćane i muhamedance", samo ne Srbe. Evropljanima ovako opisuje Nikšić: "Nikšićko stanovništvo bilo je sastavljeno od više familija koje potiču iz Hercegovine i obrazuju veliki rodoslov Hercegovaca, kao i od pridošlica iz obližnjih crnogorskih i albanskih plemena Piperi, Kuči, Gruda i Triepši koje su, pored ostalih, činili rodovi Piper, Ljuca, Ljuhar i Maraš. Tako je ovaj pogranični živalj predstavljao mešavinu hercegovačke i albanske osobitosti - hrabar, gostoljubiv, ali pritom i divlji i surov".

Ipen je bio austrougarski vicekonzul u Pljevljima 1887-1891 a javno se predstavljao kao radoznali putnik koji je krstario od Priboja na severozapadu do Prištine na jugoistoku. Delo ovog "putopisca" bilo je 130 godina nepoznato srpskoj javnosti iako je bilo sudbonosno za Balkan, naročito za Srbiju.

- Na Londonskoj konferenciji 1913. na kojoj se rešavalo o podeli osmanskih teritorija u Evropi nakon Prvog balkanskog rata Teodor Ipen je u svojstvu savetnika austrougarske delegacije izradio etničku kartu, koja je pokazivala raprostranjenost Albanaca na Balkanu i trebalo da posluži kao osnova za pregovore o novim granicama - kaže Velibor Buha.

U našoj nauci i diplomatiji radovi Ipena i drugih zapadnih diplomata do danas se posmatraju površno, kao plod istraživačke znatiželje pojedinca.

- U Ipenu treba da vidimo pre svega diplomatu. Njegovi geografski opisi su tačni i upotrebljivi u vojne svrhe, a istorijski deo je propaganda. Ovo njegovo delo, kao i ona koja je kasnije napisao su skupovi podataka koje je izdvajao iz svojih izveštaja, za koje je smatrao da bi mogli da budu interesantni za širu pobliku. Moglo bi se reći da je Ipen knjigama prikrivao ono što je zaista radio. Njegovo delo je slika kontinuirane politike koja je vođena od Berlinskog kongresa, na kome je napravljena nova karta Balkana. Tada su se kristalisali politički i geostrateški pogledi Habzburaga na Balkan i njihove interese na Balkanu, a posle Prvog svetskog rata i pada Habzburške monarhije te ideje je preuzela Nemačka kroz Treći rajh i obnovljenu Nemačku posle pada Berlinskog zida. Zbog nedostatka prevoda ovakvih knjiga mi imamo veliki problem, jer naivno i jednostrano pokušavamo da zaustavimo i prevaziđemo istorijske podele i sukobe i krenemo u nešto novo, ne shvatajući da to ne zavisi od nas. Događaji nas uvek podsete da u politici velikih sila nema diskontinuiteta - kaže urednik izdanja, istoričar Borisav Čeliković.

DOKUMENTI pokazuju da je Teodor Ipen bio neumoljivi i revnosni sledbenik politike svoje zemlje na Balkanu.

- On je 1884. u konzulatu u Skadru započeo diplomatsku službu, a u svojstvu konzula 1897-1904 bio je jedan od glavnih aktera široko postavljene politike privlačenja Albanaca u interesnu sferu Austrougarske - kaže Velibor Buha. - Na srpsku granicu na Javoru su 1890, kada je Ipen bio stacioniran u Pljevljima, stizali glasovi kako "Austrougarska sa svojom politikom i sa novcima jako radi među Arnautima i svi su izgledi da će uspeti, te na svoju stranu pridobiti sve vođe Arnauta", koji su pak svojim sunarodnicima govorili "da su oni sa Austrijom jedne vere i jednog plemena". Do naročito snažne političke akcije prema Albancima dolazi u drugoj polovini poslednje decenije XIX veka. Austrougarska počinje da podstiče kulturni razvoj i jačanje nacionalne svesti heterogenog albanskog naroda, ali bez pobune protiv osmanske vlasti u cilju stvaranja nacionalne države i uopšte bilo kakvih akata koji bi "nacionalni pokret mogle da osumnjiče kao revolucionarni". U bečkom Ministarstvu inostranih poslova definisan je niz aktivnosti na ovom planu među kojima davanje novca albanskim plemenskim vođama, subvencionisanje škola, crkava, knjiga na albanskom jeziku i svih publikacija koje prelazeći preko verskih razlika propagiraju jedinstveni albanski identitet i pomaganje u radu na standardizaciji albanskog jezika. Ovako nacionalno emancipovani Albanci pod austrougarskim pokroviteljstvom trebalo je da budu brana daljem širenju slovenstva potencijalno fatalnom po Monarhiju. Glavni centri ove politike bili su austrougarski konzulati u Albaniji, Makedoniji i na Kosovu i Metohiji.