GLUMAC ISPRAĆEN SA SCENE NARODNOG POZORIŠTA, NA VEČNI POČINAK U ALEJI ZASALUŽNIH GRAĐANA: Uzun Tanasije, veliki Taso, hvala ti na svemu

Obraćajući se "voljenom našem plavookom Tasi", glumica se Ivana Žigon setila kako se još kao devojčica pitala - "ko je onaj koji ima najuzvišenije i najizrazitije lice, lice koje je tražio teatar, koje je bilo tako potrebno teatru"?

- To si bio ti, Taso. U svakom delu sveta otimali bi se za takvo lice, koje bi trebalo ući u neku crvenu knjigu koja štiti retke vrste, u crvenu knjigu pozorišta... Ali mnogi, oni koji imaju lica koja se ne pamte, želeli su da se ne vidiš i da ne igraš. A onda se desilo čudo - jedan čovek koji je prošao Dahau i naučio šta je to nepravda, nije mogao da podnese takvu nepravdu, odlučio se na presedan u istoriji pozorišta - da prizna da ima neko ko je bolji i izuzetniji od njega. On se odrekao svoga Hamleta i poklonio ga je, ne Tanasiju Uzunoviću već svima nama, poklonio je na dar Šekspiru Hamleta koji možda nije postojao nikada i nigde, jer moj otac je dobro znao šta je to Šekspir, da on stvara oluje i bure i na nebu ali i u ljudima. I on je znao da su Šekspiru potrebni ljudi koji su šibani vetrovima, mučeni mrazovima i žegama, koji su zastrašeni priviđenjima i koji su opčarani ovom lepotom i ovim nebom i ovim suncem. A ko je to mogao tako, lepše i bolje, nego neko ko je potomak ratnika koji su ostavili kosti za Srbiju koju si toliko voleo, Tanasije?

Ističući da se, pre svega, oprašta od Tase kao od najzanosnijeg i najluđeg Mitketa, kojeg se nije mogla nagledati na sceni kao Koštana, Ivana se zahvalila Uzunoviću na žaru istinskog teatra, koji je negovao i čuvao za jedan novi svet koji dolazi, i na licu koje ćemo večno pamtiti, "hristolikom i freskopisanom, liku na kome je bila ispisana sva svetska literatura i svetski bol, koji su vajali Šekspir i Čehov, a koji je nasledila kći Sofija Uzunović". Ističući da se nada da ćemo svi biti dovoljno odgovorni da iskupimo greh učinjen od zavidnih Tanasiju, čoveku koji se kao protiv najljućih neprijatelja današnjice - borio protiv ravnodušnosti i osrednjosti, te da je zahvalna Narodnom pozorištu u koje je "prebegao" iz JDP, Žigonova je dodala:

- Zahvaljujem i "Velikoj drami", a svaka drama koju si ti igrao bila je velika, jer si bio dostojan samo velike literature, velikih strasti, velikog temperamenta i velikog, svetskog bola... Toliko puta si živeo i umirao kao Zarija, poslednji put uoči Svetog Jovana... Morali su te izneti, u krvi, samo tako je neko mogao da te odvoji od tvoje najveće strasti, teatra - jer si krvario za pozorište čitavog života.

O tome koliko je, do samog kraja, Uzunović živeo (za) teatar govorile su, na komemoraciji u njegovom Narodnom pozorištu, brojne druge njegove kolege i saradnici - najpre upravnik Svetislav Goncić, takođe podsetivši kako je Tasa svoju poslednju ulogu, lik Zarije Vučića, jednog od istaknutih junaka kultne "Velike drame" (koga je igrao od samog dolaska u ovaj teatar, 21 godinu), odigrao 19. januara ove godine.

- Kada mu telo nije moglo više da služi pozorištu, duša je Tanasija odvela u višu svetlost - zaključila je Molina Udovički Fotez, direktorka Drame Narodnog pozorišta, dok je glumac Petar Božović koji se sa setom prisetio i njihovih studentskih dana, istakao:

- Tasa sebi nije dozvolio da se rastane od glume, on je igrao do kraja, baš i u "Godine vrana" i u "Velikoj drami". Uzun na turskom jeziku znači - veliki. Uzun Tanasije, hvala ti nas svemu, neka ti je laka zemlja.

Rediteljka i pisac Vida Ognjenović je ocenila da je Tanasije bio glumac žestoke osećajnosti, "oštar, žustar, pravedan glumac do poslednje glumačke ćelije", koji je bezličnu glumu smatrao uvredom glumačke časti i uvek imao ludu, sumanutu, iskrenu i strastvenu glumačku igru.

Dirljivim rečima od svog prijatelja i glumačkog uzora se oprostio i Vojin Ćetković, koji je u prvoj svojoj ulozi u JDP, upravo u predstavi Vide Ognjenović, scenu podelio sa Tanasijem Uzunovićem - jednim od onih vitezova starije generacije, zbog kojih je i sam poželeo da se bavi glumom. I glumci mlađe generacije, Bojan Krivokapić i Kalina Kovačević, setili su se svega što su naučili od Tase, velikog gospodina i velikog učitelja glume, glumca ogromne harizme dostojne kadra najvećih svetskih filmskih reditelja.

- Taso, brate i prijatelju, hvala ti na svemu. Hvala ti na Zariji Vučiću, na Rudolfu Štalu, na Kralju Petru, na Gaguli, bez tebe ni "Godine vrana", ni "Zečji nasip", ni "Velika drama" ni "Gorki plodovi" sigurno ne bi bili onakvi kakvi jesu. Niti ijedna predstava ili film u nekoj budućnosti ne mogu biti isti bez tebe. Hvala ti na odanosti i potpunom predavanju, na svečarskom shvatanju profesije kojom si se bavio. Ako je neko u pozorište ulazio kao u hram, onda si to bio ti, ako je neko činodejstvovao i propovedao svoju umetnost, ti si, ako je neko bio zilot u pozorišnom manastiru, ti si bio. Ako će nečije mesto ostati upražnjeno, to će biti tvoje... - obratio se velikom glumcu dramski pisac Siniša Kovačević, čiji su komadi obeležili Uzunovićevu karijeru prvaka nacionalnog teatra.

Sa scene Narodnog pozorišta Uzunovića su, poslednji put, ispratile i brojne druge kolege, a do Aleje je krst sa imenom preminulog velikana poneo popularni glumac Dragan Jovanović.