ISPISIVAO JE NAŠU PRIČU NATOPLJENU PATNJOM Odlazak velikog književnika Dragoslava Mihailovića

Lični usud, nesvakidašnja njegova teška sudbina predodredila ga je umnogome i usmerila na vijugav, vazda onaj teži put, dok ga je dar koji je nosio - predodredio za velika dela. U rangu najvećih, uvek, bez obzira na to da li neko među te najveće svrstava "Tikve", "Freda" ili "Petriju", "Čizmaše" ili "Gori Morava", ili nešto posve drugo...

Rođen u Ćupriji 1930, već sa dvadesetak godina ovenčan je i "titulom svršenog golootočanina", te je i pre pojave prvih njegovih knjiga sve ukazivalo na to da će njegovu sudbinu, docnije i sudbinu njegovih dela, određivati biografija, istorija, život sam i okolnosti u koje ga on smešta. Zabrane, odlaganja, otkazivanja predstava... Na sve prepreke, počev od boravka na "mramornom ostrvu" na koje je poslat kao tek gimnazijalac, Dragoslav je Mihailović odgovarao onako kako je umeo, bolje no iko - rečju, svojom, jedinstvenom, mramornom, uvek dostojnom da u taj plemeniti kamen ostane utisnuta. Donelo mu je to, osim stalnih osporavanja i mnoštva neprijatelja, i veliki broj nagrada: već posle prve knjige ovenčane onom Oktobarskom, usledile su i "Andrićeva", "Ninova", Nagrada NBS..., sve do nagrade Andrićevog instituta za životno delo. U međuvremenu, njegove nekad zabranjivane knjige prerasle su u kult, a poodavno ušle i u školsku lektiru.

- Otišao je veliki pisac, verovatno do malopre najveći živi srpski pripovedač - počinje svoju reč o Dragoslavu Mihailoviću profesor Jovan Delić, dopisni član SANU. - Čudesan, čaroban pisac koji je posvetio ljudski a naročito dečji bol, postavivši nanovo večno pitanje: zašto deca pate, zašto je dete nesrećno, kakav je smisao teške dečje suze. On je odmah postao klasik, pisac s misijom. Njegova knjiga "Frede, laku noć" ima bar pet antologijskih pripovedaka. U njima on govori iznutra, iz čoveka, iz deteta, njegovim jezikom, njegovom svešću, njegovom nesrećom. Već prvom knjigom nešto bitno je prelomio u srpskoj književnosti. On je čovek preokreta. Povratnik živom životu, živoj reči, živoj nesreći, ljudskoj tragediji. Romanom "Kad su cvetale tikve" on je kompoziciju romana postavio naglavačke. Kažite mi još neki veliki roman koji počinje epilogom. Njegova prva rečenica je: "Ne, neću se vratiti". Ponosan sam što sam napisao tekst o romanu "Gori Morava". On je taj tekst mnogo voleo. Zahvaljujući hamburškom profesoru Robertu Hodelu doživeo je lepu recepciju na nemačkom jeziku, tumačen je u širokom slovenskom i evropskom kontekstu. Dragoslavove knjige žive na sceni, na filmu i televiziji, pozorištu. "Kad su cvetale tikve" su drama sa sudbinom, "Petrijin venac" je hibridna knjiga - pripovedački venac, roman, možda i dva romana u jednom. Malo je pisaca koji su spajali tako uspešno pripovedanje, priču, sa lirskim i dramatičnim. Drago mi je da je nadživeo mnoge svoje neprijatelje. Njegova literatura je pobedila, njegov pripovedački dar je pobedio, njegove knjige su žive.

Ističući koliko je Mihailović značio njegovoj generaciji, piscima na čije formiranje je presudno uticao, poput Mirosava Josića Višnjića, Milisava Savića, Dragoslava Bratića, Jovana Radulovića..., te da su mnogi od tih mlađih ljudi otišli pre njega pa ne mogu o njemu da govore pozvaniji, među kojima je i Ljubiša Jeremić, Delić zaključuje:

- Dragoslav Mihailović je pisac sa književnoistorijskom misijom.

Jedan od pomenutih, Miroslav Josić Višnjić, i njegovo pismo "književnom bratu Dragoslavu" iz knjige pisama srpskim piscima, citirani su i u knjizi takođe gore pomenutog hamburškog profesora Hodela o Mihailoviću, "Reči od mramora".

- Živ si. Živahan. I dugo ćeš u srpskoj prozi živeti! Kao što znaš i koliko su tvoje prve dve knjige bile "prekretničke". Drugačije od onih koje su pisali pisci iz dve generacije ranije (oni posleratni i oni iz biblioteke). Ništa u tvojoj prozi nije bilo "tromo i mlitavo", ništa - sporo, mlako, bledo, knjiško. Sve je u njoj, kako i kolekcionar ikona na staklu svedoči, "jednostavno, istinoljubivo, stvarno, staloženo, iskreno i plemenito" - pisao je Josić Višnjić Dragoslavu, i dodavao:

- Tvoji pripovedači (npr. Ljuba Vrapče i Petrija) uvlačili su čitaoce među korice, ulazili im pod kožu. Svi koji su "gutali" tvoje redove, a ravnodušne nisam sreo, postajali su saučesnici. Kako ti majstorski i svedeno pišeš dijaloge, kako neimarski gradiš priču, kako voliš tragične junake, kako biraš reči, kako ponovo stvaraš svet pun "patnje i milosti", kako opisuješ mesto i trenutak zbivanja, kako slažeš događaje i slike, kako... Imao sam utisak da proza iz tebe izlazi kao na oluk, a znam dobro koliko je muke stalo u redove koje si potpisao.

Prvo sećanje na Dragoslava Mihailovića, pisca Mihajla Pantića vraća pola veka unazad, u gimnazijske dane, kada je došao do knjige "Kad su cvetale tikve":

- Nisam je pročitao, progutao sam je, jer se razlikovala i od moje tadašnje lektire, ali i od oficijelnog javnog govora u čijem ozračju je rasla moja generacija. Tek šest-sedam godina kasnije, kada je na poziv nas studenata došao na Filološki fakultet, počeo sam da dublje razumevam značaj ne samo tog kratkog romana, nego i načina pisanja u vremenima koja su oblikovala naraštaje naših očeva. Dragoslava sam tada i upoznao, ako se to rukovanje pod mojom snažnom tremom može nazvati upoznavanjem.

Šest-sedam godina kasnije, seća se Pantić, Mihailović je ušetao u redakciju "Književnih novina" u kojoj je mlađi pisac bio urednik i sa vrata rekao Mihajlu: "Nisam znao da pišeš priče. Ova koju si objavio u 'Politici' je dobra, samo izbaci poslednju rečenicu."

- Do danas te njegove reči smatram posebnom nagradom, jednom od onih koje se ne mogu prevesti u bilo šta drugo - otkriva Pantić. - Potom smo postali sagovornici, drugovi, prijatelji. U polemici tradicionalista i postmodernista koja se tokom devete decenije prošlog veka odvijala na stranicama istih "Književnih novina" suprotna strana koristila je Mihailovićevo delo kao najsnažniji poetički protivargument. Odbacio sam ga rečima, govoreći iz vlastitog iskustva: "Mi smo odrasli na Mihailovićevim knjigama". I sada, kada se Dragoslav zaputio u onaj bolji, beskonfliktni svet, tako suprotan od ovog našeg koji ga je "prisilio" da postane i bude pisac, znam da je njegov opus naročito zaveštanje svima koji pišu na ovom jeziku. U razgovoru koji smo za Javni servis vodili povodom njegovog osamdesetog rođendana, između ostalog mi je rekao: "Ja sam za samoga sebe prilično neuhvatljiv. U rađanju moje književnosti, ako mogu tako da kažem, uvek sam bio pod velikim sumnjama, i sve sam pročitavao po hiljadu puta. Radio sam kao crv na svakoj svojoj priči, na svakom svom tekstu". I taj nauk ostaje zauvek. Dati se ceo svom radu, to je jedini važeći imperativ za svakog ko želi da se zaista bavi književnim pisanjem. Ostalo ionako nije u piščevim rukama.

Mada nije izgledalo da će tako biti, život Dragoslava Mihailovića navršio se - dugovečnošću, zaključuje Mileta Aćimović Ivkov, teoretičar književnosti, predani tumač i Mihailovićevog opusa, koji je doktorirao na njegovoj prozi.

- Još od detinjstva i rane mladosti ispunjen gubicima najbližih: nevoljom, nesrećom, bezdomništvom i siromaštvom, tragičnu dimenziju je stekao boravkom na Golom otoku - rezimira Ivkov život preminulog velikana. - I umesto da se potom oprezno distancira i zatvori, on je, kao i svaki pisac od dara i duhovne bodrosti, od tih sadržaja napravio književnost u kojoj su do izražaja došle patnja, srčanost, humana toplina i saosećajnost. O tome najuverljivije svedoči galerija njegovih prepoznatljivih junaka sa društvene margine: Lilika, Ljuba Sretenović, Petrija Đorđević, Žika Kurjak, koji su pokazali bodrost, vedrinu i želju za otporom i nepristajanjem upravo u trenucima najtežih iskušenja.Jedna književna epoha i jedno istorijsko vreme po njima će se pamtiti, jer su se nepovratno utisnuli u naše kulturno pamćenje. Zbog toga smo mu zahvalni i dužni. Otišao je istinski veliki pisac.

Još jedan od onih pisaca na koje je Mihailovićeva reč bezmerno duboko i trajno uticala, Milisav Savić, poentira:

- Pojavom knjige "Kad su cvetale tikve", davne 1968, procvetala je srpska proza. U tadašnji našminkani ideološki književni vrt, sa obiljem veštačkog, plastičnog cveća, Mihailović je ubacio nepatvorene vrste, bodljikave i opojnog mirisa, koje su ubadale pravo u srce i izazivale vrtoglavicu. Bio je među prvim posleratnim piscima koji su pisali književnost koja nešto znači, onu koja je mogla čak da isprovocira i velikog šefa. Život prethodi literaturi, a ne obrnuto. Mihailovićeva proza je bila i ostala žestoka kritika literature shvaćene kao igra, kao ukras, kao estetska poslastica. Pisao je "našu priču", natopljenu patnjom, bolom i stradanjem. Mihailović je naš poslednji veliki pisac siromašnih, nesrećnih i zlostavljenih.

Berček: Nije otišao

GLUMAC Aleksandar Berček, koji je priliku da upozna slavnog pisca imao i tokom snimanja serije po Mihailovićevom čuvenom romanu "Čizmaši", 2015. godine u režiji Dejana Zečevića, u kojoj je odigrao rolu majora Čiče, sa puno poštovanja povodom odlaska akademika i književnika kaže:

- Nije otišao najveći srpski pisac - ostala su njegova dela.

Milosav Tešić
IZVORNA DOBROTA

DRAGOSLAVA Mihailovića, živu legendu savremene srpske književnosti, često sam sretao u Studentskom parku, gde je, okružen svojim psima, ili šetao ili sedeo na klupi. I sad ga, preseljenog u svet seni, vidim krepkog i okretnog, i sa širokim osmehom pod slamnatim šeširom. Mene je tim prilikama, kao i pri susretima na nekim drugim mestima, redovno opominjao da mu se ne obraćam na vi, na što nikako nisam mogao da se u potpunosti naviknem. Iza svakog razgovora s njim, pa makar bio i neprijatan, ostajala je da zrači njegova izvorna dobrota. Neposredan u ophođenju, prema sagovornicima je bio uvek krajnje otvoren i nije se ustručavao da im skreše sve u oči, ali bez trunke zlobe. To je i priličilo piscu koji je u svom monumentalnom književnom delu ogoljavao život do golih kostiju, čemu je kao zalog nad svim zalozima poslužilo i njegovo golootočko robovanje.

Ljubivoje Ršumović
VERA U PROZU

ČIM sam čuo da je preminuo, odmah je krenulo sećanje na davne godine. Kada sam izgubio, na neki način, veru u srpsku prozu, pojavila se njegova knjiga "Kad su cvetale tikve" - knjiga koja je meni povratila poverenje u tu srpsku prozu. "Petrijin venac" je, naravno, nešto što govori ne samo o našem mentalitetu nego o univerzalnoj muci, problemima koji izgledaju rešivi, a ustvari su podmuklo razočaravajući.

Dušan Kovačević
BIO MI JE KAO ROD

JUTROS kad sam čuo da je Dragoslav posle duže bolesti otišao i da se na neki način oprostio od ovog sveta u kome je doživeo velike muke, nepravde i velika zadovoljstva, počevši od svoje dece pa do uspeha knjiga, setio sam se kako smo se upoznali pre više od pedeset godina u Ateljeu 212, gde je voleo da svrati da se vidi s prijateljima - posebno sa Mihizom koji mu je uredio i objavio prvu knjigu priča "Frede, laku noć", dok je bio urednik u Matici srpskoj. Mihiz je od te prve knjige koju je pročitao u rukopisu, skoro svaku njegovu sledeću čitao i dugo su prijateljski pričali o njoj. Mihiz je pomagao i oko dramatizacija Dragoslavljevih knjiga i bio je dramaturg u izvođenju drama. Ono što se odavno zna je činjenica da je Dragoslav jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti. Iza sebe je ostavio mnoge žive ljude iz romana, pripovedaka i drama. I ti ljudi će biti živi dok je ovog našeg jezika. Meni je iskreno žao jer je otišao još jedan pisac i prijatelj koji mi je bio kao rod.

Vladimir Pištalo
STATUS VELIKANA

NA krevetu mi mesec dana leži knjiga "Frede, laku noć", koju čitam priču po priču. Dragoslav Mihailović je jedan od najemotivnijih pisaca koje znam. Taj dečak, kome je rano učinjeno nažao, hrvao se sa tim iskustvom ceo život. Može se reći da je na kraju dobio satisfakciju. Malo ko bi u srpskoj književnosti doveo u pitanje njegov status velikana. Ja ne znam nikog takvog. Rastužio me je njegov odlazak. Taman sam sebe ubedio da je besmrtan.

Ljubomir Simović
BEDEM KNjIGA KAO OTPOR

Dragoslav Mihailović je imao težak i dramatičan život. Pored ostalog, dospeo je i u onaj zloglasni jugoslovenski gulag Goli otok, a doživeo je i da predstavu po njegovom romanu "Kad su cvetale tikve" žestoko napadne i zabrani niko manji nego lično Josip Broz. Nije slučajno što se jutros na vest o Dragoslavljevoj smrti sećam upravo toga. Međutim, kao otpor tim gulazima i mrakovima svake vrste ostaje bedem od Dragoslavljevih knjiga, počev od one prve "Frede, laku noć", pa preko "Tikava", "Petrijinog venca", "Čizmaša", sve do knjiga "Goli otok" i "Gori Morava". Na kraju razgovora sa Mihaljom Pantićem, koji je nedavno objavljen u Pantićevoj knjizi "Pisci govore", Dragoslav o svom književnom radu kaže: "Ja sam po mom mišljenju taj posao dosta dobro obavio i mogu mirno da putujem na onaj svet". A ja ispraćajući jednog od naših najvećih savremenika, ali imajući u vidu i njegove knjige, ne mogu a da se ne setim Dositejeve poruke: "Knjige, braćo, a ne zvona i praporci."

KARANOVIĆEVA: Hraniće duše i ubuduće

GLUMICA koja je sa samo 24 godine blesnula kao Petrija, naslovna junakinja romana Mihailovića u filmskoj adaptaciji "Petrijinog venca" sa rediteljskim potpisom Srđana Karanovića, Mirjana Karanović, na vest o smrti pisca nam je rekla:

- Otišao je najbolji među nama. Ostala su njegova dela koja će hraniti duše budućih generacija. Beskrajno sam zahvalna na plemenitom uticaju koji je imao na moj život. Slava mu!

RISTOVSKI: Silina emocija

PISCA sam dobro "upoznala" kad sam prvi put čitala "Tikve" za lektiru. Ova predstava na sceni Beogradskog dramskog (u režiji Bobana Skerlića) na repertoaru je punih devet godina. Imala sam čast da se sa njim lično upoznam na prvoj čitajućoj probi. Dobro sam zapamtila kada je rekao: "Izbacite šta hoćete ali, molim vas, nemojte ništa dodavati." Bilo je to lepo i duhovito, a ja sam izuzetno počastvovana što se predstava tako dugo igra pred punom salom. Uvek je tužno kad velikani odlaze, ali u mom srcu i duši ostaće zauvek uloga Milinke, Vrapčetove majke. Inače, u predstavi postoji jedno posebno mesto gde me je sramota da glumim, jer želim da se prepustim silini emocija koje mi je pisac dao - kaže Danica Ristovski.

IVAN NEGRIŠORAC: Volja za opstankom

OTIŠAO je Dragoslav Mihailović, veliki pisac i uzvišeni stradalnik, kojeg će srpski jezik, književnost i kultura, a posebno Matica srpska, nositi u srcu i duši dok je tog jezika, književnosti, kulture i živih ljudi koji ih čuvaju. Otišao je pisac koji se, suočavajući se s dramatičnošću sopstvene sudbine, otvorio u potpunosti sudbini drugih bića, pa je ulazio u dušu tih ljudi, govoreći njihovim jezikom, njihovim mislima, emocijama i voljom za opstankom. Tako su u pamćenju srpske književnosti zauvek ostali beogradski, tačnije voždovački mangup Ljuba Sretenović, Ljuba Vrapče ili Ljuba Šampion, kako su ga zvali; ostala je velika i stamena Petrija, i mnogi drugi likovi koji su nas naterali da uđemo u njihovu dušu, da se udubimo u ono što nam možda nije blisko, ali posle čitanja Mihailovićevih dela takve ličnosti nam postaju ne samo srodnici, nego postaju sastavni deo naše ličnosti. Veliki majstor je zauvek odložio svoje pero, ali nema razloga za brigu: na ovom svetu je ostavio delo koje će ga najbolje, najupornije i najargumentovanije zastupati!