"JOŠ NISAM REKAO SVE O GOLOM OTOKU": Poslednji intervju Dragoslava Mihailovića za "Novosti"

U poslednjem intervjuu koji je dao "Novostima", Mihajlović je govorio o svojim beleškama, podršci koju mu je pružio Ivo Andrić, prijemu u SANU, i Golom otoku.

Intervju, koji je objavljen 22.12.2019. godine, prenosimo neizmenjen i u celosti:

Kada smo pre dve godine pozvali akademika Dragoslava Mihailovića (89), rekao nam je da je "stavio katanac na dućan" i ne može više da daje intervjue i da piše. Priznao nam je da mu je, ipak, postalo dosadno, pa se nedavno vratio svojoj neiscrpnoj temi - Golom otoku. Pisac koji je prvi progovorio o ostrvu smrti i ostavio dragoceno svedočanstvo u šest knjiga ima još mnogo toga da kaže.

- Preturao sam po mojim beleškama i video da je ostalo mnogo neobjavljenih razgovora sa zatočenicima, pravim ljudima sa imenom i prezimenom. Još ne znam da li će to biti moja 23. knjiga - kaže, za "Novosti", Mihailović, koji je i sam osetio svu surovost na Golom otoku. - Imam i svoje zapise, o kojima nisam govorio. Praviti zapise na Golom otoku bilo je zabranjeno i opasno. Bio sam drzak mlad čovek i u dva maha ezopovskim jezikom sam uspeo da, ipak, mnogo toga zabeležim. Nisam mogao da napišem: "Danas su ubili nekoga", nisam mogao da kažem: "Danas su me pretukli", ali sam nešto zapisivao. Razgovarao sam sa nekim golootočanima koji su bili junačni i hrabri, rekli su mi da su pravili beleške, ali su ih pre izlaska uništili.

Kako je vama pošlo za rukom da ih sačuvate i iznesete?

- Niko nije sumnjao da sam ja zapise pravio u knjižici, koju sam sve vreme držao u džepu. Nisam je krio. Moguće je da se zato nije ni sumnjalo, pa sam uspeo da je iznesem.

Nedavno vam je stiglo priznanje za celokupno stvaralaštvo - Velika nagrada "Ivo Andrić", koju dodeljuje Andrićev institut. Kako ste primili tu vest?

- Ovo je druga nagrada koju sam dobio, a nosi ime Ive Andrića. Andrićevu nagradu sam dobio za "Petrijin venac", a ovu za sveukupni književni rad. To su lepe nagrade. Svakom piscu laska kad ih dobije, pa i meni.

U priči o ideološkim napadima na vas, posle drame "Kad su cvetale tikve" ističe se da je u vašu odbranu stao baš Andrić...

- Andrić je mene podržao u trenutku kad moj život nije bio baš zgodan, ali nije hajao za to. Ja sam mu bio zahvalan dok je bio živ, a zahvalan sam mu i sada.

Da li je to potvrda da su istinski vredni ljudi, među kojima ste i vi, hrabri i da nemaju sujetu?

- Na izvestan način jeste. Andrić nije bio uplašen. Znao je da sam bio u zatvoru, na Golom otoku, ali to njega nije zadržalo da meni pruži podršku kao čoveku. Sećam se da sam baš tokom najveće gužve oko mene bio pozvan na "Borinu nedelju" u Vranju, video sam da me agenti Udbe prate i čekaju da čuju šta ću da kažem. Za mene je bilo dovoljno što je Andrić, uprkos toj hajci, seo i sa mnom popio kafu. Sećam se da je pored mene bio Stevan Raičković, koji me je tešio da neće smeti ništa da urade, jer znaju da bi Andrić odmah napustio skup i vratio se u Beograd. Bio je u svemu veliki, a istovremeno skroman i nesebičan.

Jesu li danas skromnost i nesebičnost prevaziđene osobine?

- Nisu. To su svevremene vrednosti. Neprolazne. Osobine koje imaju dobri ljudi treba stalno isticati, poštovati. Takve ljude i njihove vrline trebalo bi da u svakoj prilici podstičemo, kako bismo bili primer drugima.

Čini se da danas te vrline nisu na ceni, jer nisu moderne?

- Ne znam da li su moderne, a i nije me briga za to.

Vi ste živi svedok vremena hrabrih ljudi, šta je sa hrabrošću danas?

- Uveren sam da hrabrost ni danas nije osobina malobrojnih. Možda je došlo vreme kad hrabrost nije toliko potrebna, ali će se ona ceniti uvek.

Šta nam je potrebno da istrajemo u ovom vremenu, ako to nije hrabrost?

- Neke druge osobine koje ljudi cene. Poštenje. Čestitost. Sve su to osobine koje poštuju i obični ljudi i intelektualci.

Zašto ih onda sve ređe ističemo, a težište stavljamo na druge vrednosti?

- Nemam takav utisak. Uvek sam imao utisak da naš narod ceni one osobine koje cenim i ja. Što sam stariji, sve više volim ljude oko sebe i verujem u njih.

Stalno se sa raznih govornica poručuje da ne treba da se plašimo, šta su naši izvori straha?

- Ne znam šta su oni danas. Znam kakvi su bili u vreme Josipa Broza. Titoizam kao režim i njegovi izvršioci nastojali su da na svaki način plaše narod. Bilo je to mnogo opasno vreme i nikako se ne bi moglo uporediti sa ovim u kojem živimo. Hoću da kažem - sada je bolje, mada danas ljudi strahuju za svoju egzistenciju i radno mesto. Ali, opasniji strah od toga je strah za goli život, koji se gubio i zbog jedne izgovorene reči.

Menja li strah karakter čoveka?

- Može da ostavi duboke pečate u duši. Može. Da. Da.

Da li ste se vi plašili kada je sva sila Brozova u jednom trenutku krenula na vas?

- Nisam se uplašio, moram da kažem, iako to može da izgleda kao hvalisanje. Vaspitavan sam da ne budem kukavica. Već se znalo da će predstava "Kad su cvetale tikve" biti zabranjena. Krenuo sam, ipak, sa suprugom u Jugoslovensko dramsko pozorište. Išli smo na predstavu kao na poslednju. Zatekli smo pozorište u mraku. Park oko pozorišta bio je prepun ljudi. Žagorili su, a u zgradi se nije čulo ništa. Samo mrak i muk. Na donjem, glumačkom ulazu sreli smo scenografa predstave Vladislava Lalickog. Pozdravili smo se i ja sam ga upitao: "Vlado, zašto je kuća u mraku? Šta se dešava?" Začuđeno me je pogledao: "Zar ti ne znaš da je tebe danas Tito napao?" Pitam ga: "Kad me je napao?" Kaže: "Danas oko podne u Zrenjaninu. Zar ti to nisi čuo?" Ja kažem: "Nisam. Šta je rekao? Da li to znači da će me 'plavi anđeli' opet uskoro posetiti?" Lazicki mi odgovara: "Ne. On je rekao da te neće hapsiti." Posle toga sam bio siguran da me neće uhapsiti, osim ako ne napravim neki težak prestup.

Ali su vam, zato, "uhapsili" knjige...

- Da. U to vreme imao sam svega dve, nevelike. "Frede, laku noć" i "Kad su cvetale tikve". Obe su izbačene iz knjižara i biblioteka. Devet godina nisam mogao da dođem do javnosti. Onda sam štampao "Petrijin venac" i dobio Andrićevu nagradu. To je sigurno delovalo na neke režimske ljude, pa su se malo povukli. Veliki Andrić me je i na taj način štitio.

Do kad vam je bila potrebna ta zaštita?

- Josip Broz je umro 1980, a već 1981. me je, na moje iznenađenje, Srpska akademija nauka primila za dopisnog člana. Posle osam godina postao sam njen redovni član i tek tada je nastupilo veliko poboljšanje u mom životu. Pre toga, mnogo sam poslova promenio, a prvi stan sam dobio u četrdesetoj godini života.

Jednom ste izjavili, ako su vas dobro preneli: "Hvala bogu da ovi Vučićevi ne spominju ni Broza ni Jugoslaviju". Da li je bilo išta dobro u toj našoj nekadašnjoj zemlji?

- Nije. Možda je teorijski gledano jugoslovenstvo bilo dobro za naš život na Balkanu. Možda je moglo da bude u Jugoslaviji nekih boljitaka, ali stalno smo imali svađe i trzavice. Iako ja nisam bio baš pogodan za javnu scenu, ako bih nekako stigao, izražavao sam se protiv Jugoslavije. Uvek sam govorio da je dovoljno dobro da mi živimo u Srbiji. Da zemlja Srbija bude demokratska, da ima svoje dostojanstvo, da se bori za dobar život svojih građana, a druge stvari će se nekako već srediti.

Za vas se kaže da ste stradali u svakom režimu, ima li vremena da ostvarite apsolutnu pravdu?

- Ne znam šta je apsolutna pravda, ali ako pogledate to da sam već skoro 40 godina član SANU i da sam dobio tridesetak nagrada, da sam ostvario svoju želju da budem pisac, a o tome sam sanjao još kao osnovac, onda sam se ostvario. Imam decu koja se takođe bave umetnošću i oni su se ostvarili. Mogu da budem zadovoljan. Kad imate dug život ispunjen radom, možete da budete zadovoljni. Ako vam život da podršku, možete da kažete: Bravo. I, nastavite koliko još možete.

Ovogodišnji sajam potvrdio je da su za vaša dela zainteresovani mladi ljudi. Koja je to poruka vama?

- To je dobra poruka za pisca. Pisac može sebi da kaže: Bravo, starče, dobro si živeo!

Emir Kusturica je rekao da je dodeljivanje "Nobela" Peteru Handkeu poruka da ne treba da priznamo Kosovo. Kakav je vaš stav?

- Ne bih nikako mogao da budem protiv svog naroda, da kažem da Srbija treba da se odrekne Kosova. Ja sam, kao i ogromna većina srpskog naroda, za to da se mirnim sredstvima Srbija i dalje bori za svoju teritoriju. Šta će sve biti sa tim i kako će biti, ne mogu da predvidim.

Šta još niste rekli o Golom otoku, koji je u svakom smislu obeležio vaš život?

- Mislim da sam dosta doprineo tome da javnost bude bolje obaveštana o jednom užasnom mirnodopskom logoru, najstrašnijem u slobodnoj Evropi. Ipak, moram da kažem da nije dovoljno učinjeno za uspomenu na ljude koji su tamo robijali, zbog, mahom, izmišljene krivice koje su se temeljile na nekim izjavama ili nečemu sličnom.

BONUS VIDEO: ODLAZAK VELIKOG GLUMCA - Preminuo Tanasije Uzunović