TESLA I PUTOVANJE KROZ VREME: Nemanja Čonkić o romanu-prvencu „Povratak prošlosti - Hodnicima vremena“

Život i delo Nikole Tesle tema je koju pisci poslednjih decenija često obrađuju – kako u Srbiji, tako i u ostatku sveta. Novosadski pisac Nemanja Čonkić jedan je od njih. On je nedavno objavio roman-prvenac „Povratak prošlosti – Hodnicima vremena“. Triler sa elementima naučne fantastike za koji je polazna tačka ideja o putovanju vremenom slavnog naučnika iz Smiljana.

Kako je počeo da proučava Teslin život posle misterioznog članka o pronalazačevom putovanju kroz vreme iz 1895. čije dešavanje nikada nije zvanično potvrđeno, koliko je teško napisati prvi roman u Srbiji, ali i o tome kako je tržište ipak dovoljno veliko, mladi autor je pričao u intervjuu za „Večernje novosti“.

Otkud ideja za fantastičnu priču o Teslinoj mašini za putovanje kroz vreme?

Sve je krenulo od misterioznog članka o Teslinom putovanju kroz vreme iz 1895. čije dešavanje nikada nije zvanično potvrđeno. Prvi roman ne govori toliko o samom Tesli, koliko o protagonisti koji otkriva mašinu za putovanje kroz vreme koju je naučnik sakrio od čovečanstva. Samog Nikolu Teslu, kao lik, uvodim u drugom delu koji je uveliko u izradi. Nadam se da će u narednih godinu dana biti gotov, međutim, proces pisanja je vrlo složen, što znači da taj rok može biti duži ili kraći. Tesla je jedan od najbitnijih ljudi u poslednja tri stoleća i kao takav je, bez sumnje, neiscrpan izvor ideja za pisanje.

Život Vašeg glavnog lika, Aleksa Ilika, je u jednom dijametralno suprotan od Teslinog – prvo ste ga smestili u SAD (daleki Njujork), a potom u Hrvatsku. Zbog čega ste mu namenili takvu sudbu?

Ljubavna tragedija koja je iznenada zadesila Aleksa Ilika primorava ga na drastične promene. Odlučuje da napusti Njujork i seli se baš u Teslino rodno mesto – selo Smiljan u Hrvatskoj, odakle potiču i njegovi koreni. Tamo se ukrštaju sudbine Nikole Tesle i Aleksa Ilika.

Jeste li i sebe utkali u lik Alekse Ilika? 

Nije mi primarna želja bila da protagonisti pripišem elemente svog života, ali je podsvest ipak uradila svoje i postoje određene sličnosti između mene i Ilika. Međutim, on nije samo moj puki odraz u ogledalu, već novostvoreni lik koji u određenim segmentima ume da zaliči na mene.

Koliko je teško pisati roman u trećem licu i otkud želja za istraživanjem putovanja kroz vreme? Da li je lako voditi likove kroz točak vremena?

Meni nije teško palo. Najbolje se pronalazim u toj vrsti pripovedanja. Putovanje kroz vreme, iako je već dugo poznata tema, poprilično je neiscrpna. Pravi je izazov predstaviti je na svojstven i originalan način, a čitaoci i kritika će reći da li sam uspeo u tome. Priče se moraju poklapati i sve mora biti logično i smisleno. Uzročno-posledični tok nizanja događaja je takođe bitan, tako da sam pri pisanju bio vrlo obazriv i temeljan, jer jedna nelogičnost može dovesti do neuspeha čitave priče.

Kada ste pripremali roman, da li ste posebno istraživali građu o Teslinoj zaostavštini?

Fokusirao sam se da pronađem što više informacija o njegovim navodnim pokušajima putovanja kroz vreme. Želeo sam da steknem što bolju sliku o Teslinoj mašini, njenoj funkciji i izgledu. Mogućnost upadanja u tokove lažne istorije, odnosno teorije zavera jeste velika, no treba pronaći sredinu među mnogobrojnim informacijama, prikupiti ključne, pomešati ih sa kreativnošću i maštom, i tako sam dobio to što sa želeo. Nije reč o istorijskom romanu, već o fikciji u kojoj se mešaju proverene informacije i misteriozne priče koje se vezuju za ime velikog naučnika.

„Povratak prošlosti – Hodnicima vremena“ svrstali ste u triler sa elementima naučne fantastike. Da li je to Vaš omiljeni žanr?

Ne bih izdvojio samo jedan žanr kao omiljeni. Oni u kojima najviše uživam su trileri, naučna fantastika, misterije, detektivski romani... Pisao sam o onome u čemu se najviše pronalazim, a to su intrige, uzbuđenje i „nerealno“.

Kada se kod vas prvi put pojavila želja za pisanjem?

Bila je 2020. godina. I u osnovnoj sam pisao, najpre ljubavnu i socijalnu poeziju, a potom i kraća prozna dela, ali tako „veliku“ ideju da napišem roman, nisam imao donedavno. Stihovi su polako nestajali i stapali se u prozni žanr. Želeo sam najpre da napišem ljubavnu priču i nesigurno se upustio u pisanje. Ubrzo mi je taj rukopis, od svega dvadesetak strana, izgledao kao totalno nesistematično rasulo. Bio sam iskren prema sebi i shvatio da ne treba dodavati nove pasuse. Svega nekoliko nedelja nakon toga pročitao sam zanimljiv članak o Nikoli Tesli koji je u meni rodio ideju za razvijanje čitave priče. 

Završili ste komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Koliko su studije uticale na Vaš stil pisanja.

Smatram da sam tokom studiranja pročitao mnogo knjiga. Bilo je tu naučnih tekstova, romana, pesama, članaka, beseda... Svaka stranica koju sam pročitao doprinela je usavršavanju i pronalasku sopstvenog stila. Čitanje je neizostavni i neiscrpni izvor za obogaćivanje vokabulara, bez kojeg pisac ne može, a to je ono što mi je studiranje najviše i pružilo. Dakle, da bismo pisali - najpre čitajmo.

Koliko je u Srbiji u današnje vreme teško napisati prvi roman?

Ne bih voleo da obeshrabrim potencijalne autore prvih romana rečima da je to neverovatno teško, već bih istakao kako smatram da je tržište dovoljno veliko i da svako može da nađe "mesto pod suncem". Proces stvaranja je svojevrsna avantura koju ću ponoviti još bezbroj puta. Zahteva posvećenost i odricanje, koje se naposletku isplati, bilo da nakon toga postanete najprodavaniji autor ili zauvek ostanete u anonimnosti. Mladi pisci ne bi trebalo da se ustručavaju da objavljuju napisano. Svet nestrpljivo čeka nove priče, nove pesme, nestrpljivo čeka vaš talenat. Umetnost svima olakšava i ulepšava život. Nemojte sebi uskratiti da budete oni koji je kreiraju.

Koji je Vaš omiljeni pisac i koliko je uticao na Vaš stil pisanja?

Mislim da je više pisaca uticalo na mene  - Dostojevski, Tolkin, Pekić, Konan Dojl... Svako od njih poseduje nešto svojstveno, no bez obzira na to nisam želeo nikog da kopiram. 

Da li je lakše napisati roman ili kratku priču, odnosno pesmu?

Ne bih se usudio da dam jednoličan odgovor na to pitanje. Pesma, iako je kraća, često može da zahteva i više vremena za usavršavanje. Ipak, pesnik u svega nekoliko stihova mora da zaseni, dok romanopisac ima stotine strana da to uspe. S druge strane, pravi je izazov držati pažnju onima koji čitaju duža prozna dela. Onaj ko je imao prilike da piše i prozu i poeziju, znaće da se ne treba potceniti težina pisanja nijednog od navedenog.

Kako se nosite sa inspiracijom? Ima li je uvek?

Inspiracija je prolazna i ne treba se mnogo oslanjati na nju. Pisanje treba da bude vrsta navike, rutine. Kao kada svako jutro i veče operemo zube. To ne radimo jer smo motivisani, već baš iz te rutine. Upravo me je ona održala u produktivnom pisanju.

Svaki pisac ima svoje "pravo vreme" za pisanje. Kada je Vaše?

Najviše volim da pišem noću. Tada me niko ne ometa i koncentracija mi je na najvećem nivou, barem do nekih četiri sata ujutru.

Kako vidite domaću književnost danas?

Domaća književnost danas ima mnogo toga da ponudi. U knjižarama se gotovo svakodnevno pojavljuju nova imena, dakle, ne bih rekao da desetak imena kruži unedogled. Živimo u vremenu kada svako može da objavi knjigu i to sigurno utiče na porast nekvalitetnog štiva, ali na ovaj način neafirmisani autori mogu doći do izražaja. Posebnu pažnju bih skrenuo na škole odakle se stvaraju simpatije i apatije prema knjizi i čitanju. Ako uspemo naučiti mlade da vole da čitaju, domaća književna scena imaće lepu budućnost.