ĆIRILICU NE SMEMO DA ISPIŠEMO IZ BUDUĆNOSTI Đogo za "Novosti": Ozbiljni narodi neprestano brinu o svom identitetu - mi to zanemarujemo

Već početkom Prvog velikog rata, krenuli smo pogibeljnom stranputicom, a od početka Drugoga, pa do kraja minulog veka, taj ćorsokak je bivao sve pogubniji. Sad plaćamo stare i nove zablude i račune.Nikad ih nećemo sasvim namiriti. Utoliko brižnije moramo čuvati i negovati svoja nacionalna obeležja.

Oporom porukom , gorkom kao svaka neprijatna istina, pisac Gojko Đogo, laureat brojnih književnih nagrada među kojima mu je najnovija „ Dr Špiro Matijević“ uručena ovih dana u Novom Sadu, ukazuje na naše „stare i nove zablude“ i naglašava da su jezik i pismo noseći stubovi tog identiteta, naše ime i prezime.

* Ćirilica je i dalje ugrožena mada je, unekoliko, zakonom zaštićena. Da li je pravi trenutak da to shvatimo sada dok uživo gledamo potresno pregrupisavanje sveta ?

- Taj zakon o zaštiti ćirilice se malo poštuje. A zakon koji ne prate odgovarajuće sankcije, više je preporuka nego zakon. Službena upotreba, administracija i škole jesu neke lekarije, ali nedovoljne, tek da se ćirilica već danas ne ispiše iz budućnosti. Ne znam kakav bi zakon to mogao bolje da uredi, lingvisti i pravnici sigirno znaju. Samo još da ih država podrži.Ovo klatno između Istoka i Zapada ljulja se odavno, još od Rima i Vizanta, više od milenijuma, i ne verujem da će se skoro umiriti. Mi se moramo nekako uklapati u to svetsko rvanje i trvenje da nam to klatno počesto ne razbija glavu, kao što je to dosad bivalo.

* Da li bi se sporni Zakon o rodnoj ravnopravnosti mogao, silom prilika, ukoreniti u našem jeziku?

-Zakon o rodnoj ravnopravnosti je političko nasilje i nasrtaj na nauku o jeziku. Cela ta priča je prinudno uvezena sa Zapada. Ali, uprkos revnosnim „mondijalistima“, ta biljčica se neće ukoreniti. Možda je takav zakon i takvo uređivanje društvenih odnosa, ne samo kad je reč o jeziku, u nekim delovima sveta opravdano, kod nas je namet na vilajet. Seća li se još iko, kako se u bivšoj državi i bivšem režimu, po Šuvarovom zakonu, zvala ugledna Treća gimnazija ili Prva ekonomska škola? Al' ajde, preživeli smo „šuvaricu“, preživećemo i rodnu ravnopravnost.

* A sudbina Kosmeta? Da li smo kao nacija svesni cene te „najskuplje srpske reči“?

- Naša pozicija na svetskoj političkoj sceni dodatno je dramatizovana ukrajinskim ratom. Suočeni smo i sa ultimatumom Amerike i Evropske unije koji, uz svakojake pretnje, zahtevaju da priznamo šiptarsku državu na okupiranom Kosovu. Šta god Srbija odluči imaće dalekosežne posledice.Nisam političar ni polit-analitičar, a ima i bez mene dosta crnih i belih proroka.Posle mučnog istorijskog iskustva, ja sam verovao da se nikad više neće roditi Srbin spreman da se, za neku utešnu nagradu, odrekne kosovskog ognjišta. Ali, prevario sam se. Prebrzo sam zaboravio da smo mi imali dosta takvih, nagrađenih i dobrovoljnih, „davalaca srpske krvi“.Imamo ih i danas, na pretek. Srbija je puna janjičara. Ako bude po njihovoj volji, (ili ako oni preuzmu vlast), mogli bismo na proleće imati Treći ustanak.

* Koliko sve što se događa u vezi sa našom južnom pokrajinom isnspiriše savremene pisce? Mislite li i danas da su pesnici najodaniji kosovski oklopnici?

- Mislim i pukoh misleći, kako reče Njegoš u „Šćepanu malom“. Pesnički oklopi više nisu himne i budnice nego elegije i plačevi. Bojim se da svakodnevne pretnje i ucene silnika ne obeshrabre narod i poljuljaju naš nacionalni ponos, da ne prevlada ravnodušnost i klonuće. To bi tek bio poraz. Jesu zamagljeni prozori i dalekozori, ali pesnici ne smeju da trepću.Jer, rasplet može biti i drukčiji, kao što je nekad bivalo – da ti ultimatumi razbude i naš nacionalni inat. Pa nek košta šta košta, nije nam prvina. Oni što ultimatume šalju i ovo bi mogli imati na umu.

* Pre godinu, na početku rata u Ukrajini, kazali ste da kada bi Zapad i NATO bili sigurni da mogu slomiti Rusiju danas, Kinu sutra, a da njihova koža ostane čitava, ni časa ne bi oklevali da to učine.Šta o tome mislite danas?

- Sve sam pogodio. I danas jednako mislim.Ništa se u tom ratu nije promenilo, samo je stradanje, pretežno pravoslavnog, naroda sve veće. Amerika i Evropa, granu po granu, lome Rusiju i to postaje novi krstaški rat. Završiće se - da opet budem prorok – kao i svi prethodni, mitološki i istorijski, porazom „krstaša“, obučenih u fašističke uniforme ukrajinskih konvertita, i vaskrsom Rusije. Doduše, skupim, ali „vskrsenja ne biva bez smrti“. Ne verujem da može biti drukčije, da neka luda gurne ceo svet u sunovrat.

* Dolaze li nam ponovo neka „vunena vremena“? Šta se dešava sa današnjim srpskim intelektualcima?

- Ako „vunu“ koristite kao sinonim za strah, onda mogu reći da vunena vremena još dugo neće proći. Ništa se bitno u svetu i našem životu nije promenilo. Pre pola veka nas je žuljila sjerna, neoprana, a sad nas žulja rasčešljana i fino ofarbana vuna koju nam svetski i domaći veletrgovci često podmeću kao svilu i kadifu. Počesto takvo krzno – da ostanem kod metafore – na rafiniran ili nasilan način navlače na telo i mozak celih naroda.Nažalost, i među intelektualcima, i našim i svetskim, ima znatno više onih što vide kako se izopačuje svet, a ćute, nego onih što na to ukazuju. Premalo je onih, kao Peter Handke, da bi njihov glas bio uvažavan.

* Kada kažete da kao narod moramo okajati grehe jer smo zaboravili svoje nevine žrtve,u kojem periodu naše tegobne istorije smo se najteže ogrešili o same sebe?

-Velika je naša knjiga nevinih žrtava, a predugo smo ih zaboravljali. Nismo ih ni prebrojali, kamoli da smo ta poznata i nepoznata stratišta na dostojan način obeležili. Taj nemar je posebno bio izražen od kraja Drugog velikog rata do sredine osamdesetih. Za te četiri decenije, mnogi grobovi su zatravljeni ili namerno prekopani. Nikada nećemo utvrditi broj postradalih u ustaškim logorima i jamama, ni saznati brojno stanje bezgrobne vojske čije su kosti rasute po slovenačkim šumama.Neka od komunističkih „pasjih groblja“ možda će zauvek ostati prikrivena. Veliki su naši gresi, utoliko treba da bude veća i naša obaveza da se, bar znamenjem, odužimo našim nevinim žrtvama.