ČITAJU LI MLADE GENERACIJE: Kako privoleti decu da (ponovo) zavole knjigu?

 Naravno, o tome čitamo uglavnom sa ekrana mobilnih telefona ili kompjutera, kuckajući po ekranu i sa zabrinutim majkama saosećamo, na istom mestu delimo i svoju ličnu zabrinutost za knjigu, i za mlade generacije koje "osim monitora i ekrana ništa ne vide". Neretko smo skloni i da potkačimo kojeg od dežurnih krivaca, recimo učiteljice koje ne umeju da ih zainteresuju za lepu literaturu (kao da tad već nije kasno!), ili još češće - samu decu. I tek ćemo vrlo, vrlo retko naići na pokojeg roditelja svesnog sopstvene odgovornosti u ovom procesu, ili makar - licemerja svih nas koji buljeći u mobilne telefone lamentiramo nad prošlošću u kojoj su, priča se, deca volela da čitaju.

Pisac Vladimir Kolarić, iako bi i kao svestrani kulturni delatnik i kao vrsni teoretičar mogao da pruži oštru analizu stanja, svestan da traženje i imenovanje nekakvih pojedinačnih "krivaca" nikada nije smisleno niti konstruktivno - mudro se drži ličnog iskustva, najpre sina, a potom i oca sinova koji (gle čuda!) vole da čitaju.

- Mogu da kažem na osnovu svog iskustva - počinje Kolarić. - Moji roditelji su bili prosvetni radnici, ali nisam naučio da čitam pre škole, nisu želeli da me teraju, uz logiku naučiće kad dođe vreme. Otac mi je čitao stripove, Zagora, Kapetana Marka, Bleka... i tako sam stekao prve pojmove o slovima i čitanju. Onda sam u školi naučio da čitam i već u drugom razredu od roditelja tražio da mi kupe Vinetua. Oduševio sam se i na pola knjige počeo sam i sam da pišem i nisam više prestajao da čitam i pišem. Dakle, nije bilo prisile, počeo sam sa zanimljivim štivom po svom izboru. Moj stariji sin je već sa četiri počeo da čita i to tečno, bez sricanja. Nisam ga primoravao, ali sam mu mnogo čitao, a kad je sam rekao da želi da čita, pokazao sam mu slovo po slovo i on je dalje išao sam. Znači bez primoravanja, na nečemu što im je zanimljivo i, naravno, deca uče oponašanjem. Moja deca su stalno gledala roditelje kako čitaju i uživaju u tome. Ako sami ne čitate ili dete prisiljavate na čitanje, ništa nećete postići.

Vladimirova poenta o roditeljskom primeru, polazna je tačka i izuzetno popularnom i plodnom dečjem piscu Bojanu Ljubenoviću, u razmišljanju o tom večno prisutnom i glasno postavljanom pitanju - kako da deca (ponovo?) zavole knjigu?

- Izdavači tvrde da se starosna granica, do kada deca čitaju - neprestano smanjuje, da deca vole knjige tek do neke pete, šeste, sedme godine a onda postaju nezainteresovani, otuda i poplava knjiga za bebe i najmlađe, jer izdavači prate trend - navodi Ljubenović. - Stav koji se oko toga neretko može čuti u javnosti - da su zbog te nezainteresovanosti za čitanje sama deca kriva, ipak, smatram nedopustivim i vrlo teško održivim. Poznajem veliki broj dece i još nikad nisam video nijedno dete koje je samo sebi kupilo mobilni telefon. Ne, roditelji su ti koji im već od treće godine daju tablete a kad im date u ruke te spravice, tog trenutka počinjete da gubite bitku za knjigu, i do momenta kad dobiju svoj mobilni - vrlo je moguće da ćete je izgubiti. Nijedna knjiga ne može da istrpi takvu nelojalnu konkurenciju kakvu predstavlja sve ono što nudi telefon. Ipak, šanse su poprilično veće ako je knjiga atraktivna i dobro ilustrovana.

Ljubenovićev roman "Tajne dedinog kofera", iako nimalo šaren već potpuno ćopićevskog i starinskog šmeka i u priči i u ilustracijama, doživeo je ipak tri uzastopna izdanja, a namenjen je upravo onima koji, ako je verovati istraživanjima, (više) ne čitaju:

- To je možda bio i svojevrsni eksperiment, koji je dokazao da i ta deca, od nekih 8 do 13 godina, mogu da se zainteresuju za knjigu. Verujem da bitka nije izgubljena, ukoliko se svi ujedinimo, od roditelja, koji bar ponekad pred decom treba da drže knjigu umesto telefona, i čitaju im, preko vaspitača, nastavnika, bibliotekara, do dečjih pisaca, izdavača i države. Jer izdavačima se ne isplati da plate domaćim piscima i ilustratorima honorar, pa prevode strana izdanja, i tako nestaju knjige domaćih autora. Tu bi valjalo da interveniše država koja može da subvencioniše dečje izdavaštvo, dajući podstrek izdavačima da objavljuju naše pisce... Svi zajedno, uspeli bismo u poduhvatu vraćanja dece čitanju, uveren sam.

Izdavač koji nije posegnuo za tim lakim receptom već dosledno nudi deci - izuzetno atraktivno "upakovane", one najplemenitije sadržaje, jeste Aleksandar Miljević čija izdavačka kuća "Dobrodetelj" angažuje vrsne ilustratore ne bi li deci približila našu baštinu i istoriju, velike ljude iz prošlosti, ali i priče o temeljnim vrednostima kakve su ljubav, plemenitost i dobrota.

- Tema mora biti interesantna deci , a "pakovanje" atraktivno, tekst ne sme biti prezahtevan - kaže Miljević. - Ključni za to da deca čitaju su roditelji i bake i deke. Ako oni deci čitaju priče dok su ona mala, raste verovatnoća da će deca voleti da čitaju kad porastu. Problem je što su u današnjem načinu života bake i deke često daleko, a roditelji sa malo vremena i energije za čitanje, pa im tutnu telefon da se sami zabavljaju. A telefon je vrlo sebičan i ne da deci da budu ni sa kim drugim nego s njim. Zauvek. Kad je reč o podršci domaćem dečjem izdavaštvu mogu samo da navedem činjenicu da komisija nije otkupila ni jedno naše izdanje za biblioteke, iako su teme "Priče o dobroti", "Priče o majci", "Srpski junaci", "Žene junaci Velikog rata", pa ispada da su to nepodobne teme što je prilično čudno.

Veliki naš dečji pesnik Mošo Odalović smatra da su školski programi zapetljani, natrpani i često nesavladivi do mere da je školskoj deci sve "preko škole" - jednostavno previše. Iako i kao urednik dečjih glasila i kao čest član žirija za dečje stvaralaštvo uvek spreman da malim pesnicima pripomogne i podrži ih, Mošo nikad ne glasa za prisilu, čak i kad se radilo o njegovoj deci a sad i unucuma - uvek je za nenametljivo nabacivanje mogućnosti čitanja.

- Meni niti je imao ko iz okruženja da pruži primer, a ni knjigu, niti ko da me razume a kamoli podrži, sve oko mene bilo nepismeno - navodi Mošo i seća se:

- Pa opet, kad sam dobio knjigu kao nagradu za rad objavljen u "Zmaju" osećao sam se kao nobelovac ili u najmanju ruku ninovac.