POZORIŠNA KRITIKA: Lizistratska utopija

Predstava Narodnog pozorišta iz Prištine (sa sedi­štem u Gračanici), referiše se upravo na femini­stički otpor, koji računa sa ljudskim slabostima, kao resursom, koji može da promeni svet. Od Aristofana, do Skerlića, "Lizistrata" je mnogo puta igrana, ne samo za­to što su ženske uloge u svetskoj dramaturgiji uglavnom retke i dramski nebitne, već i zbog toga što je, zbog svo­je teme, ova komedija suštinski i bez ostatka - antiratni komad.

Dakle, Lizistrata je nagovorila Grkinje iz svih regiona, da se, po cenu teških muka, izbore sa svojom seksualnom željom i da svojom žrtvom priteraju muževe, mužjake, gospodare na odustajanje od ratovanja. Jasno je da im to i uspeva, bar zakratko, dok točak istorije ne zavrti novi krvožedni ratni sukob i dok se (eventualno) seksualni apetiti opet ne pokažu kao presudni... Skerlić se u ovoj, vrlo lepo glednoj predstavi (uvek je tako sa ovom kome­dijom) opredeljuje za formu mitingovanja, sa mikrofo­nima, koji postaju ponekad i ubojito oružje u ženskim rukama. Svi akteri, i borkinje, i "žrtve", obraćaju se di­rektno publici, i to neprirodno deluje u priči o odnosu polova, pa čak i kad je on "na čekanju". Široko poznata skarednost, koja je u kasnijim vekovima obilato zlou­potrebljavana, i koju Aristofan ne štedi, u predstavi "Ona koja raspušta vojske" takođe deluje nametnuto i pojeftinjuje odličnu ideju, da je kopulacija (gde su svi u klinču) takođe rat, ali onaj u kom nema nevinih žrtava. Eksplicitne seksualne odlike pripadaju drugoj vrsti, pučkoj komediji, koja se na njima i na "uličnom" humoru i gradi. U ovakvom protestu, koji se završava lamentom Lizistrate nad kratkotrajnošću njihove teško izvoje­vane pobede i pozivom svekolikom ženskom rodu na tra­jan otpor, možda je bila primerenija vrsta komike koja više aludira, nego što bukvalno i prikazuje.

Poslovično razigrani ansambl prištinskog teatra je i u maniru "mikrofonske glume", koja ometa komediju, svo­deći je i na stendap, pronašao način da bude prirodan i efektan.

Tamara Tomanović je, kao Lizistrata, uspela da bude i žena sa stavom, pregovarač i ratnica, podr­ška i lider. Ni ostala ženska vojska nije zaostajala za njom, s komičnom mukom se boreći za sopstvenu odluku: Ivana Kovačević, Aleksandra Cucić, Anika Gru­jić, Milica Burazer, Milica Božić i Sara Pejčić. Muški deo ansambla je bio za ni­jansu manje istinit, uslovljen fizičkom patnjom, koja i u životu čoveka menja i primorava na nedostojne kompro­mise. Uz obavezno aristofanovsko preterivanje, dostojni, ako ne uvek i dostojanstveni u pregovaranju, bili su Branko Babović, Bojan Stojčetović, Milan Vasić, Nebojša Đorđević i Nikola Đorđević.

Pobuna je uvek dobra i pravovreme­na, pa se i ova predstava nadovezuje na tu ideju, vodilju ovog dragocenog teatra.