ŠTA SE KRIJE IZA SKANDALOZNE IZJAVE JETONA NEZIRAJA Reakcije naših umetnika: Takva ocena je nekome bila potrebna baš u ovom trenutku
NA prištinskom portalu "Sbunker" objavljen je tekst Jetona Neziraja, dramskog pisca i upravnika Teatra Qendra Multimedia, "Pozorište kao politička mašinerija (1)" (inače, svima dostupan i na engleskom jeziku) čija je meta - Narodno pozorište u Prištini sa privremenim sedištem u Gračanici.
Foto: NP Priština sa sedištem u Gračanici
Mada čest i rado viđen gost (kako u Beogradu, tako i u Gračanici) obrušio se poput elementarne nepogode, iznenada i neočekivano, na srpski teatar i pet godina staru predstavu ("Lift: Slobodan šou" Jelene Bogavac i Nenada Todorovića), kao krunski dokaz "hegemonističkih apetita Vlade Srbije" upozoravajući da "srpska politika pokušava da pregovara u različitim oblicima, u ovom slučaju u vidu pozorišne predstave"... U međuvremenu, otvoren za svakoga, pa i Jetona Neziraja, Bitef teatar ugostio je u junu prošle godine njegovu predstavu "Handke projekat" (u selekciji Jelene Bogavac). Gotovo istovremeno, komad "Usud po Grigoriju" Nezirajevog domaćina Miloša Latinovića, direktora Bitef teatra, premijerno je izveden u Gračanici. Miloš Latinović /foto Arhiva "Novosti"
- Dugogodišnja saradnja sa gračaničkim ansamblom uverila me je da se radi o istinskim umetnicima i čestitim ljudima, te mi je reakcija kolege Neziraja u najmanju ruku neobjašnjiva. Tim pre što je referisana na predstavu koja je nastala pre više od pet godina - kaže Miloš Latinović. - Pretpostavljam da je u tome tajna takve ocene, jer je nekome bila potrebna u ovom trenutku, i to od prepoznatljive javne ličnosti.
Latinović ističe da u repertoaru pozorišta čije je sedište u Gračanici a nastupa u celoj Srbiji, ne postoji naslov, rediteljska intervencija ili glumačka kreacija koja bi mogla usloviti reakciju jednog umetnika u ovakvoj nacionalističkoj histeriji.
VRATA OSTAJU OTVORENA
- BEOGRAD je oduvek bio slobodarski grad, a Bitef teatar i festival mesto susreta ljudi sa različitih strana sveta i sa često nespojivim, estetskim i političkim, pogledom na umetnost i život. Vrata našeg teatra ostaće otvorena za sve, tako i za kolegu Neziraja, koji je ranije bio naš gost: ukoliko ne odluči da ih iz nekog razloga sam ne zatvori - zaključuje Latinović.
Komad "Žica" Milene Marković, u režiji Gorana Šušljika, bio je najambiciozniji projekat ovog teatra u izbegličkim okolnostima: imao je praizvedbu 2011. u Kosovskoj Mitrovici. U poetičnoj i bolnoj pripovesti o porodici i kući opasanoj žicom ("negde na ničijoj zemlji, na brdu koje još nije oteto, ali je zauvek zaboravljeno") ta predstava bila je gotovo dokumentarna slika "krika zatočenih u komplikovanom političkom i društvenom trenutku koji lebdi nad sudbinama ljudi na Kosovu"... Goran Šušljik/foto "Novosti" - Mogu samo da kažem da je reč o besmislenoj konstataciji. Ovo pozorište je važno, ali ne zbog hegemonističkih pretenzija Vlade Srbije, nego zbog toga što je teatar civilizacijska tekovina koja u suštini ima humanističku ideju. Pozorište, naravno, može i da se zloupotrebljava, ali u ovom slučaju to nije tačno. Takva izjava i čitav tekst posledice su trenutne situacije, korišćenja i zloupotrebe pojma i ideje samog pozorišta.
Sa Kosova i Metohije je popularni glumac Milan Vasić koji već godinama gradi karijeru u Beogradu, ali iz zavičaja nikad nije otišao. Član je ansambla gračaničkog teatra, a o napadima na ovu kuću kaže: Milan Vasić/foto "Novosti"
- Možda malo drugačije razmišljam od drugih. Ja tom Jetonu ne bih ni dao na značaju. Potpuna nebuloza o nama koji radimo tamo gde radimo i šta radimo, a zna se i kakve tekstove postavljamo i za koju publiku. Mislim da je želeo da se malo priča o njemu, u stilu, "hajde da napadnemo srpsko pozorište"... Ne bavimo se politikom, ali što god uradite na Kosovu, bilo kakvu predstavu, uvek će je neko s politikom povezivati. Čak i za Nušića i "Sumnjivo lice" mogao bi neko da kaže "evo oni rade politički komad, nešto vređaju"... Ali, mi isključivo postojimo zbog - naroda. Igrali smo u šumi iznad Peći, i to onda kad je bilo dosta rizično, igrali na livadi za desetoro dece, u srušenim domovima kulture, ispred crkve za pet sveštenika i jednu devojčicu iz Prizrena. Pozorište je hram kulture i u kojoj god da se državi nalazi, postoji zbog naroda. Jetona niti poznajem, niti me zanima njegov posao, način razmišljanja. Mnogo smo mi važniji tamošnjem narodu od svake njegove izjave.