SRPSKI PISAC U HRVATSKOJ DRAGO KEKANOVIĆ POVODOM REIZDANJA ROMANA "VEPROVO SRCE": Moja je sudbina da svedočim i napišem priču

Međutim, najveće je priznanje Kekanović doživeo ušetavši, kao i svaki drugi čitalac i šetač beogradskim ulicama, u knjižaru "Lagune", i sazavši da je njegov roman, štampan u za njega šokantno velikom tiražu - rasprodat. Baš kao što ga je onomad beskrajno radovalo što ga beogradska književna scena "uzima u obzir" a neki mladi kritičari odlučuju da baš njegovo delo nagrade - tako ga je i odgovor knjižara na najlepši način šokirao.

- U Srbiji, u Beogradu, ne samo da se očito mnogo čita, nego se čitaju i moje knjige, i to me je zaprepastilo i oduševilo. Za mene to mnogo znači to što su ti romani došli do čitalaca, traže se... To bi u krajnjoj liniji trebalo da bude cilj svakog pisca. Dugo sam i sam pisao za sebe, verujući da ispisujem nekakvu sopstvenu knjigu koju će čitaoci tek naknadno otkriti, ali naravno da me, iako sam lišen velike želje za prepoznavanjem i prizna(va)njem, ovakve reakcije čitalaca i kritike mnogo raduju - rekao je, za "Novosti", pisac koji je, za razliku od "Privrženosti" koja je nastajala davno, dugo i polako, "Veprovo srce" ispisao pre desetak godina iz duboke potrebe da posvedoči o događajima, makar i naknadno.

- "Veprovo srce", čiji naslov, budući da je to srce simbol večne mladosti i snage, simbolično govori o večnoj ljudskoj potrazi za srećom, ili lovu na nju, pokazuje da smo se po mnogo čemu, od devedesetih, vratili u period i pre Srednjeg veka, koji je ipak imao i nekakvu lepotu, zakonske okvire, pa čak i manje ratova... - navodi Kekanović. - Prve su škrabotine po nastanku civilizacije, u pećinama, prikazivale botbu ljudi i životinja. U Slavoniji, gde su nekada živeli ljudi, sad vladaju životinje, to je bezmalo svet bez ljudi. A kada ljudi, posebno mladi, jednom napuste ognjište, vrlo ga je teško obnoviti. Ne samo na ovim prostorima, posvuda, ljudska pohlepa i kratkovidost dovodi do zbivanja koja slute povratku u pećinu, gde ćemo ponovo crtati škrabotine.

Radost što je ovde toliko čitan, time je veća što, kako kaže, Kekanoviću to isto "u Hrvatskoj nema ko reći", ne samo zbog toga što se tamo slabo čitaju i knjige hrvatskih pisaca, već i zbog činjenice da je pripadnik srpske manjine.

- Mi smo tamo postali manjina i ni na koji način ne učestvujemo u životu države u kojoj živimo, tamo me niti ko šta pita, niti bih odgovarao, jer odgovore ne bih znao - kaže o položaju srpskog pisca a građanina Hrvatske. - Ipak, i pored brojnih ponuda i toga što mi je Beč i tad bio na svaki način blizak i blizu, nisam ni u najtežim trenucima odlučio da odem odande. Ostajao sam dosledan u odluci da ostanem u Hrvatskoj, čak ni kada to niko nije mogao da razume, jer - neko mora ostati, posvedočiti, sve to videti i doživeti i ispričati priču, da ne bi ostala zauvek neispričana. To je moja sudbina, to me je i držalo tamo devedesetih, potreba da napišem priču.

Pesimista je, veli, ne samo po pitanju napuštenih ognjišta, veći brojnih porušenih mostova među našim dvema državama, započetim sa onim prvim cepanjima, koja su se ticala jezika.

- Teško se iznova podižu mostovi i obnavljaju veze, sklon sam da verujem da je sudbina tih ruševina mostova da leže na dnu kakve provalije - naglašava pisac. - Lično, nemam više ni tu potrebu da, kao pojedinac, budem i ovde i tamo, da budem prisutan u obe kulture, što tamo svakako i nije moguće. Ako me srpska književnost prihvati, tim bolje, ali i da nije tako, ja bih svejedno morao pisati.

Kekanović, kako kaže, ne želi da se suviše uključuje u kulturne tokove i javno ističe, pre svega, jer ne želi da na ma koji način bude izmanipulisan:

- Ipak, ako neko misli da može manipulisati mnome preko ove dve knjige, neka izvoli, pitam se kako bi to mogao izvesti.

Sudbina Jugoslavije

KEKANOVIĆ je na beogradskoj promociji skrenuo pažnju na to da je vepar u naslovu personifikacija Jugoslavije kakva je trebalo da bude, onakva kakvom su je junaci koji su je stvarali zamišljali. Verovali su da u tom okviru postoji mogućnost da se stvori pravda i istina. A onda su doživeli sudbinu kao i junaci romana, jer su Jugoslavijom vladali drugi.

Junak Ranko Musulin je autorov alter ego, osetio je na svojoj koži sudbinu Srba u Hrvatskoj koja nije laka:

- Ne može se otići, ne zna se ko je u pravu. Svaka priča je pojedinačna, ne dao bog da se nekom zameri što je otišao i ne dao bog da se zameri onome ko je ostao. Čovek je bio stavljen u stanje kad mora odlučiti, da mora raskrstiti sa samim sobom.