PRIŠTINSKI GLOGOV KOLAC U SRPSKO POZORIŠTE Todorović: Žele da nas pretvore u legitimnu metu kosovske policije

Ovim rečima počinje svoj odgovor (naslovljen kao "Projekat Neziraj ili Volim i ja srpsko pozorište, ali ako je na albanskom") reditelj Nenad Todorović dramskom piscu Jetonu Neziraju povodom njegovog teksta "Pozorište kao politička mašinerija (1), objavljenom na portalu "Sbunker".

Naime, posle pet godina od premijere Neziraj se obrušio na predstavu "Lift: Slobodan šou" Nenada Todorovića i Jelene Bogavac (u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta Priština sa privremenim sedištem u Gračanici), da bi njome potkrepio tvrdnju da je gračanički teatar "ustanovljen iz sasvim ideoloških razloga, da služi hegemonostičkim apetitima Vlade Srbije i njihovim nastojanjima da pokažu svoje vlasništvo nad Kosovom". A onda Todorović nastavlja:

- U tome leži svojevrstan paradoks. Neko ko ne poznaje kosovske prilike, rekao bi mu, očisti prvo svoje dvorište, ali, dragi moji, Jeton to upravo radi: on upravo poziva na čišćenje svog dvorišta. Od nas. U kakvom je to fašističkom transu Jeton kad targetira pozorište najobespravljenije manjine evropskog kontinenta? Na šta podseća kada Haradinaj u fraku "zaurlava" da je nas, pet posto, izričita opasnost za 95 odsto stanovnika? Jasno se iz teksta iščitava šovinistička agenda "oblandizovana" notornim neistinama da bi se bagerom izorala nova srpska utrina na Kosovu. E to već zabrinjava. Poletna želja da se naše mesto pozorišne igre dehumanizuje i pretvori u legitimnu metu slobodarske kosovske policije. Školski primer sprovođenja agende uništenja jedva preživelog pozorišta kroz jasno vidljivu netrpeljivost. A krcata brzopletim lažima.

U nastavku Todorović ističe da Neziraj "u ovom šovinističkom praznoslovlju likuje nad činjenicom da je Srpska drama 1999. ugašena, pa mu malo krivo što je obnovila rad".

- Totalitarnom zamenom teza čovek nas optužuje što smo nastavili da radimo predstave i posle glogovog kolca nad srpskim pozorištem, što smo i posle dva talasa proterivanja nastavili da igramo predstave Biljane Srbljanović, Molijera, Aristofana i još preko pedeset svetski priznatih autora (mada našom nesmotrenošću i srpskih), što smo postojali kroz svetske i domaće klasike i moderne pisce... Elem, kaže dalje pasionirani ljubitelj pozorišta na isključivo albanskom jeziku, kako je naše pozorište produžena ruka beogradskih hegemona i kako igranjem na srpskom jeziku za restlove srpskog društva na Kosovu dokazujemo vlasništvo nad Kosovom. Uvek ista, dosadna matrica.

Todorović, da bi pojasnio srpskom društvu o čemu se radi, "pošto sreće nema da to objasni Jetonu, dobrom prijatelju pozorišnih Srba (osim naravno onih sa Kosova)", ilustruje hipotetičkim primerom: "Zamislite na primer Teofila Pančića koji optužuje Andraša Urbana što se ne distancira od mađarskog hegemonizma i traži da se mađarska drama u Subotici ugasi".

- Naravno da je nezamislivo, pa i nedopustivo. Ali, kosovskom levičaru je to dozvoljeno i dobiće aplauz. Jer je hrabro pokrenuo nešto što se do sada nije usudio da pokrene nijedan radikalni albanski šovinista, da zalaufa napad na jedini preostali srpski umetnički geto, kome ni srpski ni albanski nacionalisti nisu mogli ništa. Ni da ga obuzdaju ni da ga onesposobe da govori onako kako misli da je umetnička istina. Ali Jetonu se nije dopala predstava, nije bila po njegovom nacionalnom meraku, pa bi malo da pokrene albansku intelektualnu javnost da "dočekića" već duboko unesrećeno pozorište. Neće moći, dragi Jetone, jer stvar je jednostavna: čak i po Ahtisariju, ustanove koje su osnovane pre 1990. su legitimne, a mi smo osnovani 1946. Mi postojimo, bavićemo se umetnošću za šaku još uvek neproteranih Srba, a ti vidi šta ćeš. Možda najbolje da pošalješ vojsku i policiju na glumce i publiku na sledećoj premijeri, dok smo na legalu. Da konačno očistiš svoje dvorište u pauzi između dva gostovanja u Beogradu. Da teror manjine nestane sa manjinom, istovremeno.

Rediteljka i dramaturškinja Jelena Bogavac, koautor je predstave "Lift: Slobodan šou", pita se zašto se posle pet godina od premijere predstave (koja se samo jednom odigrala u Gračanici i nekoliko puta u Beogradu) Neziraj setio baš nje:

- Pozorišna predstava nije liturgijska drama, niti sme da bude propagandi štit bilo koje ideologije. Pozorište je društveni korektiv i provokator. Umetnik je umetnik samo dok uspeva da se otrgne vladajućoj ideologiji koja god ona bila. Ja sam takva umetnica. Sumanuta je teza u kojoj mene pozove Država Srbija: "Halo Jekice, napravi mi ovakvu predstavicu." A ja sednem i napravim. Pa to je žanr - komedija zabune. Na ivici zamislivog i verovatnog. I za mene i za Državu.

Zato je, kako kaže, bila podstaknuta da na "Jutjubu" "otključa" snimak predstave, pa da na sve navode odgovori ona sama.

- Da je makar pogledamo zajedno, kad je već mrtvu ogovaramo. Mnogo intervjua sam dala o toj predstavi, pun internet, lako su dostupni. Možda je lepo da ponovim da u svom dramskom tekstu koristim samo dokumentarni materijal (knjige, studije, televizije) gotovo neromansirane citate i lične ispovesti glumaca... Ne može da se na jednu temu napravi predstava sa svim osnovnim idejama koje ona podrazumeva. Sama smišljam svoje osnovne ideje i ama baš nikad ne radim po narudžbini. Zato sam često bez para, ali - presrećna.Bez predrasuda