POZORIŠNA KRITIKA: Ni kolač, ni ogledalce

Po dalekim motivima originala, spisate­ljica Marija Velasko je sačinila novu pozorišnu (teško je reći i dramsku) strukturu, u kojoj Ona (Sloboda Mićalović) pokušava da racionalizuje i preboli raskid veze, koji joj je On saopštio preko WhatsApp-a.

Tu se zove u pomoć moćna Jursenar, koja je, sličnim ličnim povo­dom, napisala "Vatre", po ugledu na Rasina, prizivajući antičke likove, sa sličnom patnjom, u pomoć. Ona (Mićalovićeva) pribega­va savremenoj samopomoći, pa se cela predstava oblikuje kao njena psihoterapeutska seansa, u kojoj je terapeutkinja (Nataša Tapuško­vić) leči bildujući joj samopouzdanje, uopštavanjem njene patnje razumnim objašnjenjima, uglavnom floskulama o ljubavi, koji se u literaturi lepo zovu aforizmima. Zaista, kada su se dva značajna teatra, katalonski i srpski, opredelila za temu ljubavi kao takve i kao jedinog leka protiv usamljenosti, i tu temu kao zadatak dali autorki drame, morali su, i predstava to eksplicira, da se odreknu originalnosti, kako u dramskoj analizi, tako i u formi u kojoj će se ova pomalo operetska zamisao ostvariti. Na nepromenjivoj sceni, posutoj krhotinama antičkih građevina i statua (autor Cube.bz), On i Ona, u savremenom kostimu (Maria Marković Milojev), rečju, du­hom i telom (koreograf Damjan Kecojević) ponavljaju večitu priču ljubavi i neljubavi.

Ni koliko onih krhotina, toliko tu nema Jursenar. Prepoznaju se re­čenice, aforizmi, sentence, ponekad i ispisane na sceni, a mitolo­ška dekonstrukcija, personifikovana dramatis personama iz grč­ke tragedije, nužno fragmentarna, postaje više komično duhovita nego psihološki utemeljena podrška posrnuloj ljubavnoj vezi, kao temi drame. I ovoga puta treba reći: ko ne poznaje klasiku, ili bar "Vatre" Margerit Jursenar, teško može da dokuči korelaciju izme­đu veoma različitih razloga za ljubavnu patnju, pa čak i zločin zbog nje, iz antike. Pomalo je neozbiljno, ne samo neutemeljeno, da Kli­temnestra, koja je ubila muža Agamemnona, da bi kasnije stradala od ruke sina Oresta ("Orestija", Eshil), sa videa, u tumačenju kata­lonske glumice Rose Renom, u montiranom dijalogu sa Njom može da opravda svoj strašni čin, a da to, kako je i urađeno, ne bude nepri­mereno simplifikovano, svedeno na prostu ljubomoru. Bilo bi pre­opširno navoditi ovde sve patnje najpoznatijih likova i njihove naslove i autore, koji iz antike "javljaju" ne svoje moralno posrnuće i krivicu predaka, bez kojih bi grčka tragedija bila puko recito­vanje za široke mase, nego savremene terapeutske izreke, mnogo rabljene, koje su davno postale opšta mesta i izgubile svoju pouku i dubinu. Terapeutkinja je ujedno i Sapfo (uverljiva Nataša Tapuško­vić), što recepciju oba lika stavlja u nezahvalnu poziciju, jer nisu jasno razgraničene, pa je feminizam Sapfo prečesto delovao kao neuverljiva terapijska podrška. Fedra i Magdalena Milene Vasić bile su "žene od krvi i mesa", opet krajnje depersonalizovane gu­bitkom šireg konteksta originala, dok je Iva Manojlović (Veneta/ Antigona) ovu potonju predstavila ultramoderno, kao aktivistkinju sa megafonom, zadržavajući emotivne valere i stvarne dileme Antigone, strasne borkinje za ljubav i prav­du, a osujećene sudbinom, da je plod rodoskvrne veze Edipa sa majkom Jokastom... Nikola Rako­čević bio je Ahil bez ostatka, pravo osveže­nje u ovoj "ženskoj" priči.

Izvrsna ideja koprodukcije dva odlična teatra, oduševljenje aktera na sceni tom saradnjom, igra "punom nogom" i kad sadržaj nije krajnje autentičan, čine uzbudljivom ovu predstavu za neki deo publike. Ali, to što u nju nije ušlo ništa odavde, što je ostala ilustrativna i literarna, suviše duga, njena je, svakako velika mana.