ČIJE HIJAKAVA, GOŠĆA "KUSTENDORFA": "Plan 75" može postati realnost - Sve dolazi iz sistema koji ljudska osećanja postavlja ispod ekonomije

- Ne bi me iznenadilo da „Plan 75“, osmišljen da stare, nemoćne, siromašne i usamljene isključi iz društva, zaživi. Da postane stvarnost za deset ili petnaest godina. To je distopija bliske budućnosti. Taj plan koji je u osnovi filma, oslikava težnju društva da stare ljude isključi iz života, jer takozvani „bumeri“, a o tome se sve više govori, predstavljaju finansijski teret za sistem. Zato im se nudi mogućnost dobrovoljnog odlaska u smrt.

* Iz SAD nam dolazi novinska priča, o mogućnosti da pokojnici budu „reciklirani“, mogu se prijaviti da po smrti, njihova tela postanu „kompost“. To je na sličnom tragu kao i Vaša filmska priča. Odakle dolazi to nepoštovanje ljudskog bića, duhovnog i telesnog?

- Pre četiri godine snimila sam kratki film o ovoj temi, o punudi dobrovoljne eutanazije za stare, a publika u Japanu, smatrala je tada da ovaj scenario nije realističan. Zatim se dogodila pandemija kovida. Tada se skoro ceo svet našao u izmenjenim okolnostima. Na osnovu kratkog filma, snimila sam dugometražni koji se pojavio posle pandemije. Ovaj put publika je poverovala u mračniju sliku društva, koje nažalost gradimo, a da nemamo svest o tome šta činimo. Država se tada suočila sa velikim finansijskim teškoćama a stari kojima treba isplatiti penzije, o kojima bi bližnji trebalo da brinu, postali su trošak i teret. Pojedinci su se suočili sa gubitkom posla, društvenog statusa i sa nemanjem novca, sa siromaštvom. „Plan 75“ je nešto što čovečanstvu može biti ponuđeno u svakom, a naročito u pogodnom trenutku. Ta pomisao se potvrdila, kada je tokom kovida vlada poručila građanima da su sami u nevolji. Da probaju da prežive i da budu strpljivi. Da se sami snalaze. Da država ne može pomoći pojedincu u rešavanju problema. To je mnogima otvorilo oči. U Japanu postoji jaka tradicija žrtvovanja za dobrobit zajednice: mi ne želimo da budemo na teretu nikome, ni porodici, ni državi. To je vrsta društvenog pritiska koja čini da „Plan 75“ može postati realnost. Sve to dolazi iz društvenog sistema koji ljudska osećanja postavlja ispod ekonomije.

* Glavna junakinja Mići (78) koji igra sjajna Ćieko Baišo, spremačica je u hotelu, biva odbačena od države, sistem je ne prepoznaje, bez uporišta u nekome bližnjem, ona bira dobrovoljnu smrt...

- Ako se obistini „Plan 75“, mnogi bi odlučili isto. Nisam mogla suditi o ljudskim odlukama, na koji način žele da napuste ovaj svet, ali sam mogla ispričati kakav je unutrašnji život odbačene ličnosti. Kada društvo, sistem, dobije mogućnost da nudi eutanaziju čak i na dobrovoljnoj osnovi pojedinca, nekim ljudima će takav kraj biti jedina mogućnost, ako nemaju bližnje, ako nemaju novca za život. Skrivena poruka sistema je da ljudi koji su prestali da budu od koristi, nisu vredni življenja i to je duboko nehumano, a može se videti u mnogim aspektima svakodnevnog života, sa ili bez „Plana 75“.

* Za Evropljane svaki detalj filma slika je Japana kakvog ne poznaju, daleko od „haj – tek“ svakodnevice i blagostanja. To su zgrade i stanovi koje podsećaju na evropski istočni blok, a junaci pripadaju socijalno i ekonomski ugroženoj kasti...

- Film je sniman u blizini Tokija. Prostori koje vidite, izgledaju kao da su napušteni. Takvi prostori za socijalno stanovanje postoje u Japanu, čak i u centru Tokija. Sve je to bilo predviđeno scenarijom koji sam pisala zajedno sa Džejsonom Grejem, koji je i jedan od producenata filma. Četiri godine smo pisali i tražili pravac: šta želimo da poručimo svetu u kome živimo? Iako je ova priča surova, celim njenim tokom, ispod svega, nalazi se toplina ljudskosti. Ona je važnija od sistema koji je poništava, jer sistem je tu da se menja, a ljudskost je večna. Tako se dogodio i srećan kraj: glavna junakinja će u poslednjem trenutku odustati od eutanazije iako na svetu ona više nema nikoga svog. Ima sebe i pronalazi ljubav za svoj život. A nada je i u tome, što dvoje mladih ljudi koji u filmu rade za sistem, motivišu stare da nestanu i da uđu u „Plan 75“, menjaju svoje poglede na svet. Na kraju, oni krše pravila koja je država uspostavila i shvataju da je vrednost ljudskih emocija iznad loših okolnosti.

* Film je nagrađivan na evropskim festivalima, kako ga je publika primila?

- Evropljani su dobro primili film, ono što je njima zanimljivo je pomirenost junaka sa pravilima koja im nisu od koristi i vode ih u smrt. U Francuskoj, neko bi izašao na ulicu, bili bi protesti. Međutim, to bezuslovno prihvatanje odluka države, veoma je japanska stvar. Žrtvovanje za sistem je odlika Japanaca, ali trebalo bi misliti i o žrtvovanju lošeg u sistemu, zarad ljudskih života.

* Usamljenost je univerzalna kategorija. Čini se da u Japanu otuđenost ima još dramatičniji karakter?

- Ovo je i duboko lična priča, ali i univerzalna kao što ste rekli, o usamljenosti. Gubljenje veza među ljudima je veoma izraženo u društvu, ali je jasno da veliki stepen individualnosti, otuđenost, nije dobar izbor. Ja ne znam ko živi u stanu pored mog, komunikacija je površna. Veoma je teško čak i zatražiti pomoć kada je potrebna. Život pojedinca tako postaje težak.

* Oči filmskog sveta sada su na Vama i svi se pitaju, šta će Čija Hajakava snimiti sledeće?

- Pišem novi scenario i radujem se snimanju novog filma. Ovaj put, biće to lična i porodična drama zasnovana na mojim iskustvima iz detinjstva.

* Kako izgleda Vaša svakodnevica u Tokiju gde živite?

- Posle ovog filma život je postao drugačiji. Intervjui su svakodnevica, a u prilici sam da početnike učim o filmskoj umetnosti. Radim i komercijalne stvari, snimam reklame, a sve to je poput pauze do početka snimanja novog filma. U Japanu nije lako snimati nezavisne, umetničke filmove ali tako je u celom svetu, jer takav put ne podrazumeva garancije da će se novac vratiti i da će biti zarade. To je rizik za produkcijske kuće. Puno vremena mi je trebalo da zaokružim finansiranje „Plana 75“, sada mi predstoji isti posao, za sledeći film.

* Kakve utiske ćete poneti iz Mokre gore, sa „Kustendorfa“?

- Ovde je drugačije nego na bilo kom festivalu. Komunikacija je neposredna. Mesto je izmešteno od gradova, nema takmičenja među autorima. To je dobro jer sam ovde opuštena, imam vremena za sopstvene misli, za odmor i za rad. Ovo je moj prvi susret sa Srbijom, a već se radujem svakom sledećem dolasku.