SRBIJU VOLELA KAO SVOJU ZEMLJU: Legat Bete Vukanović (1872-1972), posle pauze od 37 godina, ponovo pred publikom u Konaku kneginje LJubice
SRBIJA je za slikarku Betu Vukanović (1872-1972) bila odabrana zemlja, a ova Nemica, otkada je došla u Beograd, sa suprugom Ristom, čije je prezime preuzela, skratila je kršteno ime Babet i počela da se potpisuje ćirilicom. Ne čudi zato što je Beogradu, u kome je provela 74 godine, i tu ostala do smrti, zaveštala svoj legat sa više od 200 predmeta.
Foto: Z. Jovanović
Poslednji put izlagan 1985, ponovo je pred publikom u Sali pod svodovima Konaka kneginje Ljubice, na izložbi "Beta Vukanović. Klasik moderne", čiji je autor istoričarka umetnosti Isidora Savić, kustos Muzeja grada Beograda. Postavku čine prevashodno Betina umetnička dela - uljene slike, akvareli, pasteli, crteži, kao i lični predmeti - ordenje, fotografije, slikarski pribor, štafelaj (sa tragovima njenih boja), nameštaj... Ali tu su i njena haljina, suncobran, tašnica, prsten i ogrlica, koji su za potrebe ove izložbe konzervirani.
Širok tematski registar njenog stvaralaštva, koji je predstavljen, otvaraju najraniji radovi - dva portreta Betine majke, sa kraja 19. veka, izlagana u minhenskom Kunstferaju. Slede ih portreti nastali po dolasku u Srbiju. Foto: Z. Jovanović
- Ovekovečila je galeriju različitih ovdašnjih narodnosti - objašnjava autorka izložbe. - Posebno je bila bliska sa Jevrejima sa Dorćola, i Romima sa Čubure, sa kojima je sklapala prijateljstva, učestvovala u nekim njihovim običajima. Bez predrasuda je slikala svoje nove sunarodnike.
Na pastelu "U kafani", iz 1900. (poslužio je kao lajtmotiv izložbe), na kome je dama u enterijeru bistroa i psom u prvom planu, dolazi do izražaja njeno impresionističko umeće, nastavlja istoričarka umetnosti. Dok sliku "Iza kulisa", sa degaovskim motivom, objašnjava to što je slikarka kao devojčica maštala da postane balerina. Poreklom iz ugledne porodice koja je negovala njene umetničke sklonosti, svirala je i klavir.
Okruživala se lepim stvarima, kao što su kutijica i lepeza sa japanskim motivima, a autorka postavke kaže:
- U Minhenu je prvo pohađala Umetničko zanatsku školu, gde se upoznala sa različitim tehnikama primenjene umetnosti, koje je prenosila učenicama obučavajući ih radu na svili, na staklu...
MILENIN "OBEŠENI SLIKAR"
NA postavci je jedan veoma redak, zanimljiv i potresan eksponat, poklon njene učenice Milene Pavlović Barili: ručno napravljen lutak koji predstavlja slikara koji se obesio, jer nije uspevao da proda svoja dela.
Foto: Z. Jovanović
Posebno je, priča sagovornica, bila vezana za južnu Srbiju i Prizren, slikala žene u haremskim prostorijama.
- Na akvarelima koji odišu živopisnim koloritom, ponekad su i ženski aktovi i poluaktovi... Slikala je i narodske motive, ulepšane prizore iz seoskog života, jedre, rumene seljanke, koje predstavljaju neiskvareni život.
A tu su i seoski đilkoši, što istoričarka umetnosti tumači:
- Njeni portreti imaju dozu komičkog, anegdotskog. Kod nje nema statičnih modela koji poziraju. Govorila je da su deca najzahvalniji modeli. Nije ih imala, a posebno je volela da ih portretiše. Uradila je ilustraciju i za dečju knjigu svoje učenice Milice Janković "Zec i miš. Priče o životinjama". Često je slikala cveće, koje je gajila u ateljeu. Ta platna su bila najtraženija, i danas ih je najviše u privatnom vlasništvu. Slikala je i životinje.
NESTALA "KRSNA SLAVA"
NA postavci je i oleografija njene "Krsne slave", prvog većeg platna koje je naslikala 1900. za potrebe Svetske izložbe u Parizu, gde je za ovu kompoziciju dobila i nagradu.
- Kada je došla u Beograd, za nju je, kao Nemicu, običaj slave bio nepoznat, ali se za njega veoma zainteresovala - objašnjava sagovornica. - Veoma uspešna, slika "Krsna slava" reprodukovana je u različitim grafičkim tehnikama, pa i u olegrafiji, kakvu imamo ovde. Zahvaljujući reprodukcijama znamo kako je izgledala, jer je original nestao. Ni Beta sama nije znala šta se desilo sa tom, jednom od najdražih njenih slika.
Bila je veliki i strastveni putnik, pa izložbu zaokružuju motivi Soko-grada, Bohinjske bistrice, Venecije, i opet Beograda (na jednoj predstavi bombardovane prestonice je trag od pravog metka, koji je zaokružila i zapisala datum - 19. oktobar 1944). Nakon što je u Prvom svetskom ratu teško oštećena kuća koju je podigla sa suprugom, menjala je beogradske adrese. Najduže je živela u ateljeu-stanu na poslednjem spratu Kolarčeve zadužbine, od 1932. do smrti.
Tu je posetio i Zuho Džumhur, koji je napravio njen televizijski portret, a deo je postavke, kao i oni na kojima su je portretisali slikar Ljubomir Cincar Janković i vajar Simeon Roksandić. Upamćena je i kao prva naša žena karikaturista:
- Kritičari su veoma cenili njene karikature, zbog dobrog crteža, ali su primećivali da nisu bile naivne, jer su imale žaoku - zaključuje Isidora Savić.