ODRASTANJE U VREMENIMA ZLA: Mladi glumac Ivan Vujić, za "Novosti" o ulozi u potresnom filmu "Oluja"

I zbog te, u sred sveopšteg stradanja gotovo neprimerene bezazlenosti i lepote, to dvoje mališana - oličeno u Milici Stanković i Ivanu Vujiću, iznelo je ogroman teret na svojim glumačkim plećima, pripovedajući nam o ljubavi detinjoj, ali i onoj večnoj, o stradanju i žrtvama, a žrtve su ovde svi - i poginuli i oni koji ostaju da svedoče... I poručujući nam svojim nevinim pogledima koje nije uspeo da zasenči ni susret sa neumoljivim zlom - da nada uvek postoji, a život se nastavlja.

Nije preksinoć u MTS dvorani mladi Ivan Vujić, učenik prvog razreda srednje ekonomske škole, prvi put zakoračio crvenim tepihom. Glamur glumačkog poziva osetio je "premijerno" kao jedanaestogodišnjak na prvoj svečanoj projekciji filma "Kralj Petar Prvi". No iskustvo "Oluje", pa bila ona i samo filmska, makar i posredan doživljaj golgote koju je prošao naš narod, a o kojoj Ivan nije učio u školi, istinski se duboko utisnulo u mladu dušu budućeg profesionalnog glumca.

Oživeo je mladi Ivan najtužniju sliku pogroma - dečaka koji vozi traktor u tužnoj koloni isteranih.

- Iščekivanje premijere "Oluje" pratila je još veća količina uzbuđenja i radosti jer smo uspeli da snimimo ovako veliki i značajan projekat - kaže Ivan, za "Novosti". - Film je jako potresan i ostavio je snažan utisak na mene čim sam pročitao scenario. Ipak, dubina i snaga utiska koji je, tokom premijerne projekcije očigledno ostavio na publiku, prilično me je iznenadila.

Vujić je u ekipu "Oluje" prispeo, otkriva nam, zahvaljujući preporuci asistenta režije Bobana Dedeića, a ostvario je, kako kaže, izuzetnu saradnju sa autorom Milošem Radunovićem. Ipak, posebno izdvaja dragocene glumačke savete koje mu je, tokom zahtevnog i dugog snimanja, velikodušno delio nosilac glavne role u filmu, izuzetni Jovo Maksić, tumač uloge Petrovog oca Ilije - verovatno najkompleksnije u ovom ostvarenju, što je izazov kog se Maksić nanovo pokazao dostojnim. Sjajno je Ivan komunicirao i sarađivao i sa svima ostalima iz maestralne glumačke ekipe, ali i sa ljudima iz tehničkog i autorskog tima koji je realizovao ovaj filmski poduhvat ("Omega produkcije").

Dečko koji se odvažio da, u školama preskočenu ili prećutanu, lekciju o toj nesrećnoj i preteškoj epizodi u istoriji našeg naroda, savlada na ovaj neuobičajen, možda i teži način - preživljavajući je i oživljavajući na filmskom platnu, bez sumnje je usvojio ovo gradivo zaslužujući najvišu ocenu. Pritom je to uradio zasluživši i sve pohvale esnafa kome će se, uveren je, pridružiti upisom na FDU, za koju godinu. Ostavljajući nam, svima nama kojima će Sanjina i Petrova priča i u budućnosti stvarati knedle u grlu i reke neisplakanih suza, podsećanje, neumoljivo bolno, i opomenu. Istovremeno, mnogom mališanu koji o "Oluji" ne može znati do iz pripovesti svojih starijih, ponudiće Petar i Sanja dragoceni nauk. Da se zna, upamti i ne zaboravi - da se nikada i nikome ne ponovi.

DRŽAVNI VRH I MUKLA TIŠINA

GOTOVO tročasovni muk s kojim je preksinoć propraćena prva projekcija filma, kako ona svečana u MTS dvorani - uz prisustvo mnogih predstavnika državnog vrha predvođenih predsednicom Vlade Republike Srbije Anom Brnabić, tako i one "obične" u drugim dvoranama, nastavio se sve do narednog jutra. Tek su se juče ujutru, najpre na društvenim mrežama, "začuli" prvi, tihi odjeci i utisci gledalaca, kojima je protekla noć dala vremena da tek donekle "preslože" emocije, a duboki svoj doživljaj bola, nepravde, patnje i cepanja u duši, te mnoge u grlu zapretene jecaje pokušaju da izraze rečima.

Za razliku od mališana, kako glumaca tako i onih u publici, koji se mahom upravo zahvaljujući ovom filmu prvi put susreću sa nemilom, mučnom pripovešću o letu tokom kog je naš narod, šiban vetrovima rata, proganjan sa vekovnih ognjišta - nama, starijima, priča o "Oluji" svakako je dobro poznata. Uprkos tome, ovaj nam film pokazuje da je svakome od nas bilo potrebno i ovakvo podsećanje, bolno ali na izvestan način i lekovito za dušu.

* * * * * * * *

Ana Brnabić:

DA SE NE ZABORAVI

- Danas Srbija ima snage/hrabrosti da priča o zločinima počinjenim nad našim narodom.

Zato "Dara" i "Oluja", zato državna ceremonija (od 2015) obeležavanja "Oluje", najvećeg etničkog čišćenja na tlu Evrope od Drugog svetskog rata, zato procesuranje odgovornih za ratni zločin na Petrovačkoj cesti. "Oluja" je pogrom. Da se nikada ne zaboravi. Čestitam svima koji su učestvovali u stvaranju filma "Oluja". Hvala vam. Ovo je veliko i važno ostvarenje na ponos svih nas, ali takođe izuzetno važno zbog univerzalne pravde i istine, zbog hrabrih Krajišnika kojima toliko dugujemo.

* * * * * * * *

Maja Gojković:

STRAHOTE NAJVEĆEG ETNIČKOG ČIŠĆENjA

- Uverena sam da film "Oluja" nikog ne može da ostavi ravnodušnim, jer u prvi plan donosi lične priče i tragedije običnih ljudi koji su preživeli strahote najvećeg etničkog čišćenja na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Izuzetno je važno da posle mnogo godina i decenija danas imamo filmove kao što su "Oluja" i "Dara iz Jasenovca" i da filmskim i drugim kulturnim sadržajima negujemo kulturu sećanja, da sačuvamo od zaborava patnje i stradanja srpskog naroda i tako doprinosemo otkrivanju pune istine. Ministarstvo kulture i čitava država će nastaviti da podržavaju projekte poput ovog filma, jer to je posebno važno za buduće generacije, da se ovakvi zločini ne bi nikada zaboravili i ponovili.

* * * * * * * *

Đorđe Milićević:

DA SE VIDI NAŠA GOLGOTA

- Večeras sa tugom u srcu i sećanjem na sve stradale i prognane, gledamo film "Oluja", prvi domaći film koji prikazuje stradanje i proterivanje više od 250.000 Srba iz Hrvatske te strašne 1995. godine. Filmovi kao što su "Dara iz Jasenovca" i sada "Oluja" ne samo da su pijetet prema žrtvama, već imaju i edukativni karakter, da mlađe generacije vide golgotu koju je naš narod prošao, ali da budu i opomena svima, da se ovako nešto zastrašujuće, nikada više ne ponovi, ali i da se nikada ne zaboravi.

* * * * * * * *

Goran Vesić:

PRIČA KOJA TERA NA PLAČ

- Gde god da se boravi, da se ne zaboravi! Premijera filma "Oluja". Priča ispričana iz lica običnog čoveka, jednog od više od 300.000 Srba koji su proterani u najvećem etničkom čišćenju posle Drugog svetskog rata u Evropi. Priča koja nas tera na plač zbog stradanja naših sunarodnika, priča koja nas opominje na naše greške tokom istorije, ali i priča koja nas čini ponosnim jer opet ni po koju cenu nismo hteli da se odreknemo slobode koju tako silno ljubimo. Duh Krajine danas živi širom Srbije i živeće večno, to je naša pobeda.

* * * * * * * *

Miloš Vučević:

KUKAVICE NAS NISU PORAZILE

- Falilo nam je baš ovakvo ostvarenje u našem kolektivnom sećanju i poruka koju ono nosi.

A ta poruka je da nismo poraženi dok u zbegu spasavamo živote onih koji su nam povereni, da nismo poraženi dok nas kukavice lišene časti napadaju sa neba i sa leđa, da nismo poraženi dok u izgnanstvu stvaramo novi život i novi dom. Poraženi smo tek onda kada zaboravimo ko smo, odakle smo potekli i kroz kakav pakao smo prošli. I zato nikada nećemo zaboraviti zločinačku "Oluju", žrtve i patnju naše braće i sestara iz Krajine.