POZORIŠNA KRITIKA: Naše sestre

Kao i sve Ristićeve predstave (naročito "Misa u A molu" i "Karamazovi), i "Tri sestre" su postavljene kao komentar na još jedno od mnogih tumačenja Čehovljeve slavne drame, o tri kćeri generala Prozorova, koje čame u garnizonskom gradiću, u čežnji da se vrate u Moskvu. Olgu, Mašu i Irinu Prozorov igra čak dvanaest glumica, s obzirom na to da se radnja, u četiri čina, proteže na četiri ključna razdoblja dvadesetog veka (carska Rusija 2001., građanski rat 1921., ratna 1941. i sajber 2022) Iako svaka od sestara zadržava osobenost, koju joj je dao autor, Ljubiša Ristić dopušta da svaka od njih, u kretanju vremena i istorije, doda novu boju čežnji i usamljenosti, možda ključnim karakteristikama ženske sudbine, osobito u ratnom, razarajućem, bespoštednom dvadesetom veku. Najstarija, Olga (Nina Zečević, Sara Radojković, Ana Kostovska, Nevena Nedeljković) mapira sudbinu žene intelektualke, beznadežno zarobljene u provincijskoj školi, koja iznutra umire od anksioznosti i depresije, koje danas kulminiraju. Ristić mudro rešava da ta muka raste sa napredovanjem veka, pa svaka od sledećih junakinja donosi gušći i produbljeniji mrak, koji i događaji najavljuju (simbol je Staljin u videu), a njegova najdublja tama je, simbolično, odlazak garnizona iz provincijskog gradića, koji ostaje obesmišljena kota u pregolemoj Rusiji. I još strave - vojska odlazi u borbe u Ukrajini... Maša, koju su prerano udali za ograničenog čoveka (Tamara Milojković, Ivona Mitić, Danijela Stojanović/ Evgenija Kovačević, Vanja Halupa) melanholična, plahovita, nezadovoljna, rastrzana osećanjima prema oficiru Veršinjinu, Ristićeva je, u ovoj predstavi, metafora za još jednu od ključnih kazni za ženu u modernom dobu - neprilagođenost, koja dolazi iz društveno anatemisanog prava na različitost, a izazvana je viškom obrazovanja, emotivnosti, ambicija, strasti, koje pripadaju, po prirodnom pravu, samo suprotnom polu. Najmlađa, Irina (Jovana Vukojičić/Kristina Paunović, Anisja Gavrilović, Aleksandra Rukavina, Ljiljana Milošević), koja na početku drame ima samo dvadeset godina i slavi se njen imendan, i po autoru, a i po reditelju, najveća je gubitnica u otvaranju karata Novog svetskog poretka, koji će oduzeti dušu, a dati telefonski selfi, koji izgleda kao prava osoba, ali je ga kontekst čini nepovratno posredovanom Makluanovom "produženom rukom" medijske manipulacije. Život je Irinu, radnu, radosnu, zanesenu snom o pravdi i istini, doveo do tragične završnice, kada mora da shvati da su istorijska zbivanja, uslovljena tuđim diktatom, uništila njen san o srećnom životu, možda i više od neupotrebljivog brata Andreja (Dimitri Korać, Andrija Kovač), koji im je svima ogadio sve što vole i što sanjaju, neku daleku Moskvu u koju nikad neće stići, sve, čak i uspomenu na pokojnu majku...

Ovde podrobno opisana sudbina Čehovljeve tri sestre Prozorov, kako Ristić odlično zna da pokaže u svojom glasovitom političkom teatru (što je svaki dramski čin) je metafora i za sve ostale aktere ove bolne drame, koju je Čehov duhovito zvao "komedijom".

Tragičnost se pokazuje kao crnohumorna u raskoraku, što je uvek bio osnov tumačenja Ljubiše Ristića velike dramske literature, između čevekove želje da se inkorporira u telo Iasorije, da ostvari svoje snove ("U Moskvu!), i da redovno biva tragikomičan u tome, kada ga istorijska zbivanja ponište.

"Tri sestre" A. P. Čehova su povod da Ljubiša Ristić doda značajni deo mozaika, koji se teško sastavlja, ženskih sudbina u vrtlogu muškog ratovanja, koje uništava sve pred sobom. A i iza sebe, čak i uspomene.

U predstavi sopstvenu boju, što je najveća originalnost projekta KPGT, donose, osim Đurđice Đurović i Nine Stamenković, u teškoj ulozi bezosećajne Natalije, supruge Prozorova, i Lazar Tešić (Kuligin), Igor Vesović, Marko Topolovački (Veršinjin), Jovan Petrović (Tuzenbah), Uroš Novović (Soljoni), Ognjen Petković, Eldar Zubčević (Čebutkin), Milan Pelivanović (Fedotik), Obrad Radulović (Ferapont), kao i i Aleksandra Malivuk (Anfisa).

U KPGT se, i ovoga puta, ide po pravdu i istinu.