KAMERA JE SAČUVALA ZORANOVOG „RADOVANA“: Hoće li se, posle više od pola veka, obustaviti profesionalno snimanje pozorišnih predstava (2)

Ova priča svedoči kako uz one više, umetničke razloge, snimanje kultnih predstava sa velikim glumcima može biti i komercijalno isplativo. Uostalom, u svetu je već uveliko praksa da se kupi ulaznica i u mraku bioskopske sale prati uživo prenos opere iz Metropolitena, na primer... Nažalost, RTS će se zbog smanjenja budžeta u ovoj godini, po svemu sudeći, odreći snimanja baš pozorišnih naslova.

- Kaseta "Radovana III" promovisana je u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije. Sećam se da je prisustvovao Duško Kovačević, govorio Momo Kapor, a u prvom redu sedela Dina Rutić, Zoranova žena - kaže Milan Caci Mihailović, koji je igrao Jelenčeta u ultrapopularnoj predstavi. - U to vreme Zoran Filipović, direktor Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, počeo je da pravi videoteku za muzejsku kuću. Zahvaljujući njemu postoji i snimak naše predstave. Pamtim taj dan, kad je došao s jednom kamerom, postavio je iza gledališta i napravio radni snimak koji sada gledamo. Bilo je to 1983. godine, na 250. izvođenju. Da nije on snimio, nesrećnim sticajem okolnosti, "Radovan" ne bi bio ni zabeležen! Jer, 9. juna 1985. odigrali smo 299. predstavu, a osam dana kasnije trebalo je da izvedemo tristotu, na koju je trebalo da dođe TV ekipa i snimi je sa tri kamere. Nažalost, to se nije desilo jer je Radmilović otišao u bolnicu... Zahvaljujući Filipovićevom snimku, i oni koji nisu rođeni u vreme "Radovana", znaju kako je to bilo.

Kako će biti ubuduće, za sada je neizvesno. Kao i u mnogim drugim stvarima kod nas, verovatno će biti prepušteno sporadičnom pregalaštvu pozorišne kuće ili pojedinca. Ali, ono što je nesporno, da bi snimak bio zaista kvalitetan nužan je profesionalan angažman i ozbiljna produkcija.

- Svaka pozorišna predstava je umetničko delo, ali takvo da ga nije moguće sačuvati i pohraniti u muzej. Snimak pozorišne predstave je nešto najbliže tome. Među snimcima napravljenim na razne načine, svakako su oni profesionalni RTS najbolji - objašnjava Vesna Burojević, direktor Muzeja pozorišne umetnosti Srbije. - Ako pitate nas, trebalo bi da povećaju broj tako sačuvanih naslova, a ne da prestanu sa snimanjem.

U muzejskim zbirkama, ističe naša sagovornica, čuvaju sve: od rukopisa drame, rediteljskih knjiga i beležaka, propagandnog materijala štampanog uz predstave, do fotografija, audio i video-zapisa izvođenja samih predstava, kao i kritika i drugih izvoda iz štampe, svedočanstava izvođača, njihovih savremenika ili potonjih istraživača:

- Nama je sve to dragocena muzejska građa, odnosno muzejski predmeti koji se kod nas vode i tretiraju kao kulturna dobra: to i jesu, jer su svedočanstva o razvoju i dometima pozorišne umetnosti kod nas. Veoma je dragoceno što je razvojem tehnike postalo moguće sačuvati snimke, da ne govorim koliko je tako sačuvan materijal dragocen za istraživače i naučne radnike. U Audio-vizuelnoj zbirci Muzeja postoji veliki broj snimaka. Dobro je i da se čuvaju na više mesta. Pojavom VHS kamera, Muzej je i sam snimao pojedine predstave, pa je i to deo naše zbirke. U novije vreme uspostavljena je saradnja sa pozorištima koja snimaju predstave za svoje potrebe, a onda ih prosleđuju nama. Mogu da kažem da imamo izuzetnu saradnju sa JDP.

Da i Nacionalni teatar vodi računa o svojim predstavama, potvrđuje upravnik Svetislav Bule Goncić.

- Svako pozorište ima neke tehničke kapacitete kojima informativno snima, bolje ili lošije, svoje predstave. Ti snimci su dragoceni kad neko "uskače" u predstavu ili kad se menja scenografija - objašnjava Goncić. - Imamo i video-režiju, ali nemamo takozvane industrijske kamere niti želimo da pravimo profesionalne snimke, budući da takav rad zahteva poseban filmski jezik i montažu. Zato i govorimo o informativnom snimku. Inače, nadam se da ćemo "apdejtovati" našu tehniku i tako unaprediti sveukupne mogućnosti.

Koliko savremena tehnologija može da doprinese emitovanju i čuvanju pozorišnog čina (pa i učini ga komercijalno isplativim) govore primeri iz drugih zemalja. Dok kod nas ovakva praksa "odumire", u svetu su otišli korak dalje:

- Ono što je svakako zanimljivo jeste da se u Velikoj Britaniji strimuju prenosi određenih predstava u bioskopima. Najčešće su to opere, ali i drame koje se izvode na scenama Nacionalnog teatra i Vest enda - ističe reditelj Nebojša Bradić, nekadašnji urednik Kulturno-umetničkog programa RTS. - Tako predstave nastavljaju svoj "digitalni" život, a ukoliko su urađene sa profesionalnom ekipom i adekvatnom tehnikom za sliku i zvuk, postaju više od dokumenta. Inače, naša 24-časovna realizacija projekta Jana Fabra "Olimp" (2017. godine), bila je jedan od najvećih poduhvata u istoriji televizijskih prenosa kulture.

PRIMER "KOREŠPODENCIJA"

- BILO je, istini za volju, predstava koje su i mnogo izgubile TV snimanjem. Takav je slučaj sa predstavom "Kamen za pod glavu", ali zato je fantastično urađena "Korešpodencija". Nju je radio veliki majstor Sava Mrmak, koji je dolazio na nekoliko predstava i kadrirao, da bi napravio sjajan snimak - dodaje Caci Mihailović.