SVETSKI PESNIK SA SRCEM U SRBIJI: Odlazak Čarlsa Simića, velikog poete, esejiste i prevodioca sa dve domovine

Drugim rečima, ja sam kao i većina ljudi koji ništa dobro ne očekuju od budućnosti, ali koji gaje nadu za svoje živote i živote svojih najbližih - ovako je, za "Novosti", govorio pesnik i esejista svetskog renomea Čarls Simić, koji je pre dva dana preminuo, u 84. godini, u domu za stare u blizini svog doma u Nju Hempširu od posledica demencije.

Dobitnik Pulicerove nagrade, a svojevremeno i pesnik-laureat Sjedinjenih Američkih Država, minuo je svetom, igrom sudbine, na Svetog Stefana, dan svoje krsne slave koju je redovno obeležavao čuvajući i na taj način veze sa rodnom Srbijom.

Činjenicu da je pisac imao dve domovine istakli su u prvi plan i svi vodeći svetski mediji, poput "Njujork tajmsa" i "Asošijeted presa", navodeći da je otišao "srpsko-američki pesnik".

Rođen je kao Dušan Simić u kući svoga dede, u Ulici majke Jevrosime u Beogradu, 1938, u kome je proveo ratne godine. To skitanje i život na beogradskim ulicama tokom okupacije i posle oslobođenja značajno je uticalo na njegovo pesničko formiranje i pogled na svet.

- Bio bih veoma drugačija osoba da sam imao drugačije detinjstvo. Ne znajući za bolje, nisam nalazio ništa čudno u tome da se igram na ruševinama bombardovanih kuća ili u trčanju sa drugom decom pored naoružanih nemačkih vojnika.

Posle nekoliko hapšenja, njegov otac Đorđe Simić, inženjer 1944. najpre je prebegao u Italiju, a potom u Ameriku. Porodica mu se pridružila deceniju kasnije. Osvrćući se na ovaj događaj, pesnik će u jednom intervjuu ironično prokomentarisati: "Moji turistički agenti bili su Hitler i Staljin".

Po dolasku u Ameriku, porodica se skrasila u Čikagu, Dušan je postao Čarls (jer je njegovom ocu neko objasnio da je Čarls engleski ekvivalent za ime Dušan) a pod tim imenom završio je gimnaziju Ouk Park u koju je nekada išao Hemingvej. Roditelji nisu imali novca za njegovo dalje školovanje, pa je slušao večernje kurseve na čikaškom univerzitetu. Prihvatao se različitih poslova, bio je moler, blagajnik, prodavac košulja u robnoj kući, jedno vreme radio je kao kurir, a zatim i kao lektor u čuvenom dnevnom listu The Chicago Sun-Times. Stihove je neumorno pisao noću, a kao pesnik oglasio se u 21. godini u lokalnom čikaškom listu.

- Od početka sam pisao na engleskom jer sam želeo da moji prijatelji i devojka u koju sam tada bio zaljubljen razumeju moje pesme - govorio je.

Regrutovan je u američku vojsku 1961, i dve godine proveo je kao vojni policajac u Nemačkoj i Francuskoj. Svoja "ratna iskustva" sumirao je u razgovoru za naš list:

- Ajzenhauer je hteo da me pošalje u Liban i Koreju, Džonson u Vijetnam (ali je samo poslao mog brata). Onda je došlo vreme da brinem za svog sina. Imao sam tri godine kada su nacisti bombardovali Beograd, 6. aprila 1941, kada je bomba pogodila kuću preko puta i izbacila me iz kreveta u kome sam spavao... I evo, još brinem zbog sadašnjih i budućih ratova.

Po povratku iz vojne službe upoznao je dizajnerku Helen Dubin, koja mu je postala supruga i sa kojom je dobio ćerku Anu i sina Filipa. Tih godina diplomirao je na Njujorškom univerzitetu, a prvu knjigu "Šta trava kaže" objavio je 1967, čime je počela blistava karijera ovog pesnika, ovenčana slavom i brojnim nagradama. Zbog posla se preselio u Nju Hempšir, gde je više od tri decenije predavao književnost na tamošnjem univerzitetu. Veliko ime stekao je kao kritičar, stalni saradnik najuglednijeg svetskog književnog časopisa New York Review of Books.

Svih godina održavao je intenzivne veze sa Srbijom, sarađivao je i prijateljevao sa pesnicima, piscima, prevodio na engleski Vaska Popu, Ivana V. Lalića, Milorada Pavića, Ljubomira Simovića, ali i Radmilu Lazić koja, za "Novosti", kaže da je "izgubila velikog prijatelja":

- Bili smo u stalnom kontaktu od 1996/1997. godine. Bio je veoma zaiteresovan šta se dešava u Srbiji. Uvek ga je veoma interesovalo kako je ovde, šta se dešava. Bio je očajan kada je bombardovana Srbija 1999, o čemu je napisao nekoliko oštrih tekstova. Ipak, u Srbiji je nedovoljno cenjen. A on je jedini Srbin koji je uz Pupina bio član Američke akademije nauka i umetnosti. Srbija mu se ničim nije odužila. Nije ga primio nijedan predsednik države (uostalom on do toga nije ni držao), nije bio počasni građanin Beograda, a ko sve jeste, u kome je bio rođen, pa ni počasni član Srpskog književnog društva jer za njih nije bio dovoljno Srbin zato što je kritikovao Miloševića i jer je pisao na engleskom jeziku. To je bio razlog zbog koga sam izašla iz tog društva pisaca. A učinio je mnogo toga za srpsku književnost prevodeći naše pesnike, i objavljujući dve antologije srpske poezije.

I akademik Miro Vuksanović slaže se da smo mu ostali dužni:

- Čarls Simić je primer pesnika koji je imao dve domovine i koristio dva jezika. Srbiju je u sebi odneo i svoju Ameriku našao. Na nematernjem jeziku je pisao a sa maternjeg jezika prevodio. To su bili prepevi u kojima je sastavljao svoju antologiju savremenog srpskog pesništva. U noći pred njegovu smrt odjednom mi je došla pomisao da bi trebalo za inostranog člana SANU izabrati Čarlsa Simića. Ali, njegov odlazak je postao opomena da budemo pažljiviji prema našim uspešnim ljudima u svetu. Ionako imamo previše dugova.

Velikog pesnika Vladimir Pištalo upoznao je 1992, kada je došao u Ameriku gde je počeo da piše doktorsku tezu o identitetima srpskih Amerikanaca. Simić je bio jedan od petorice koji su nadgledali njegov rad.

- Tada je imao pedesetak godina i u mom umu uvek je ostao u tim godinama. Znao sam, naravno, da ljudi stare, ali sam u njegovom slučaju to odbijao da prihvatim. Bio je jedan od najuspešnijih naših ljudi u Americi koji se pritom intenzivno zanimao za sve što se događalo u Beogradu. Posebno je na njega jak uticaj imao Vasko Popa čije je reči dobro zapamtio: "Moraš ozbiljno da radiš ako hoćeš da uspeš u ovom pozivu." Popa mu je mnogo značio da se učvrsti kao pesnik. I ono što je Popa njemu predstavljao, Čarls je predstavljao meni - iskren je Pištalo.

Na vest o smrti Čarlsa Simića njegov izdavač u Srbiji Gojko Božović, glavni urednik "Arhipelaga", kaže da je "otišao pesnik prvog reda" čije su se pesničke, kao i esejističke knjige prevodile na sve veće svetske jezike.

- Simićevi eseji odavali su lucidnog tumača pesničkih svetova klasičnih i modernih pesnika, ali i esejistu koji je svedočio o najdubljim tajnama pesničkog stvaranja. Retko je koji pesnik modernih vremena s toliko slobode govorio o tome kako se od sećanja i epizoda proživljenog života oblikuju stihovi. Ali i malo je koji pesnik modernih vremena s toliko snage i neposustale vere ispisivao u svojim esejima, koji su neretko znali da budu otvoreni i za društvenu i političku stvarnost savremenog sveta, pohvalu poeziji i ubedljive razloge zbog kojih bi poezija morala da bude važna u našim životima.

Polazeći od običnog i vidljivog, Čarls Simić je pisao pesme čudesne imaginativne snage, univerzalnog izraza i nesvakidašnjih slika u kojima su svoje pesme nalazila najvažnija pitanja modernog čoveka i sveta. "Pesma je tajna koju dele ljudi koji se međusobno ne poznaju", govorio je. Srećni su čitaoci koji su tu tajnu delili i koji će je deliti sa Čarlsom Simićem - dodaje Božović i otkriva da je jedna od poslednjih stvari na kojima je pesnik radio velika retrospektiva njegove poezije. Nju će uskoro objaviti na srpskom "Arhipelag" kao "Izabrane pesme: 1962-2022", ali i jednu knjigu izabranih eseja.

Retrospektiva poezije

jedna od poslednjih stvari na kojima je Čarls Simić radio je velika retrospektiva njegove poezije, otkriva za "Večernje novosti" Gojko Božović.  Ovu knjigu će uskoro objaviti na srpskom "Arhipelag" kao "Izabrane pesme: 1962-2022", kao i jednu knjigu izabranih eseja.

ĐUROVIĆ: SA BRATOM NA KOLARCU

POZNATI voditelj, glumac i novinar Dejan Đurović sa Čarlsom Simić bio je porodično vezan, bili su braća od tetke.

- Mog rođaka Dušana pamtim kao jednog veselog i zanimljivog čoveka, bliskog i veoma prirodnog. Svojevremno sam bio kod njega u Americi i posle toga objavio opširan razgovor sa njim. A kada je dolazio u Beograd uvek sam išao sa njim na Kolarac, u Dom omladine i druga mesta gde smo govorili njegovu poeziju - on na engleskom, a ja na srpskom. Poznato je da je dobio mnoštvo uglednih nagrada, ali je za mene ubedljivo najveće priznanje pesnik-laureat SAD, koji je podrazumevao jednogodišnji mandat upravnika čuvene Kongresne biblioteke - priseća se Đurović.

* * * * * * * * * *

MAJA GOJKOVIĆ:

NENADOKNADIV GUBITAK

- SA dubokim žaljenjem sam primila vest o smrti Čarlsa Simića, koji je svojom poezijom i bogatim stvaralačkim opusom ostavio prepoznatljiv pečat u savremenoj poeziji. Odlazak velikog pisca našeg vremena, predstavlja nenadoknadiv gubitak za svetsku književnost i kulturu uopšte. Pamtićemo ga kao vrhunskog pesnika, a kao prevodilac Čarls Simić je veoma značajan za Srbiju, jer je prevodeći srpske pisce doprineo popularizaciji naše književnosti u SAD - navela je u telegramu saučešća ministarka kulture Maja Gojković.

* * * * * * * * * *

VLADIMIR KOPICL:

TRAJNO OBELEŽIO OVO VREME

- OVO je veliki gubitak i za našu i za svetsku kulturu. Čarls Simić je bio izuzetan umetnik i veliki gospodin. Upoznao sam ga u njegovim srednjim godinama kada sam, kao mlad novinar, s njim pravio intervju. Kasnije sam prevodio njegove pesme pune izuzetne imaginacije. Simić je uspeo da se razvije u veliku pesničku ličnost čije su pesme trajno obeležile ovo vreme.

* * * * * * * * * *

VESNA ROGANOVIĆ:

BARD EPIFANIJA SVAKODNEVICE

- Otišao je bard tihih epifanija svakodnevice, koji je veru u poeziju pretakao u sve čega se dotakne - bilo da je reč o poeziji velikana američke srpske i evropske tradicije i moderne, ili umetnicima svih žanrova i epoha. Čitaoci širom sveta mogli su zahvaljujući nebrojenim prevodima da prate sve tihe mene kroz koje je njegova sopstvena poezija prolazila postajući vremenom sažetija, izbrušenija i suptilnija, i utoliko neponovljivija. Naročit predmet njegovih eseja bile su sudbine umetnika koji su uprkos stradanjima u vremenu fašizma, staljinizma i sličnih traumatskih iskustava veka, ratova, bombi i drugih pošasti čiji je nevoljni svedok i sam bio.