KAD JE SVET U KRIZI - "PRORADE" KLASICI: Najznačajniji naslovi književne baštine na domaćim pozorišnim scenama u prošloj godini (2)

Jer, šta je drugo nego "održavanje vatre" kada svaka nova generacija, iz svog ugla i vremena, ponovo iščitava Šekspira, Čehova, Molijera, Steriju ili Nušića? Kao u svakoj umetnosti, i u pozorištu se smenjuju poetike i estetike, ali se i publika i reditelji stalno vraćaju delima neprolazne vrednosti, onima koja govore o večnim ljudskim temama i dilemama. Da su takva dela uvek sigurno utočište i pribežište, svedoči i nedavno iskustvo: u godini kada je ceo svet bio zabravljen zbog korone, muzeji i teatri otvarali su virtuelna vrata za najznačajnija ostvarenja kulturne baštine. I dok jedna pošast smenjuje drugu (ratovi, migracije, ekonomska kriza), čini se da je sve veća potreba da u uznemirujućim gibanjima nađemo onu Simovićevu "nepokretnu tačku".

- Živimo u prelomnim vremenima, u kojima dolazi do sublimacije dosadašnjeg iskustva. Očigledano je da se ceo svet (a s njim i svest) pomera iz nekog konmformističkog, udobnog stanja u stanje napetosti i samopreispitivanja - ističe glumac Branislav Lečić. - Ne dešava se to svake godine, možda na deceniju ili čak pola veka. Onda uvek "prorade" klasici. U prelomnim, istorijskim trenucima pojača se neka vrsta prisustva čoveka u stvarnosti. Kao da se otvore oči i osetimo da smo sposobni da se pozabavimo jakim i velikim temama, najčešće klasikom i velikim autorima. Snažne emocije pojavljuju se u trenutku kada postoji opasnost za životni opstanak i smisao postojanja. Gde god se takve stvari dešavaju, klasika ima šta da kaže: zato se i radi.

Na konstataciju da reditelji obično kažu kako postavljaju određene naslove kad imaju dobre podele, i pitanje da li i klasik mora da "sačeka" velikog reditelja, poznati glumac odgovara:

- To je potpuno sigurno. Ako su uistinu veliki, imaju poseban "aparat" za tekst koji će u datom trenutku najbolje odgovarati vremenu. Analizira se jedna psihologija, mentalno i emotivno, pa i etičko stanje koje društvo u datom trenutku ima. Jednostavno, određeni tekstovi veoma dobro umeju da progovore, sublimiraju potrebe ili nesporazume vremena. Dobar reditelj traži tekst koji u datom trenutku može da zaživi, ali u istom momentu i glumca, ekipu, koja može da ga iznese. Sve je to povezano, jer i glumci imaju svoju percepciju stvarnosti.

Lečić ističe da je za klasiku potreban zreo glumac, između ostalog, jer postoji veoma važna stvar kad je u pitanju stih:

- Stih šalje misao, a to može samo onaj ko razume šta Šekspir ili neki drugi autor hoće da kaže. Moraš u sebi da pronađeš oslonac, da to ne bi bilo patetično, jer ako jeste, onda je "upevavanje" stiha i ruši se njegov smisao. Kad govorimo o klasici i stihu, veoma je važan reditelj, ali je još važniji - glumac. On mora da ga iznese, pretvori u realizam i njime prenese smisao.

Na pozorišnoj sceni nije bitna samo klasika za odrasle, već i za decu. Na njoj se vaspitavaju, odrastaju, usvajaju vrednosti i etičke norme:

- Možda je klasika za decu danas još važnija nego ranije, jer kad kažemo klasika - mislimo na bajke. Ono što je čini značajnom (a na "Buhinoj" sceni igrali smo i Šekspira, Molijera, Goldonija) večito je i uvek može da se tumači na nov i svež način. To su univerzalne teme, veliki pisci. Na takvim delima deca treba da se edukuju - objašnjava reditelj Milan Karadžić. - U pozorištu za najmlađe uvek bi na repertoaru trebalo da budu bajke. "Uspavana lepotica", "Snežana i sedam pauljaka", "Pepeljuga", jaki su naslovi koji imaju nove verzije i čitanja, nove i reditelje i glumce.

"ČITANjE" VELIKANA

- KADA govorimo o klasičnoj komediji (Steriji i Nušiću) odmah glasam za Dejana Mijača. Za tumačenje Šekspira je Dušan Jovanović bio veoma zanimljiv i dobar, pa i Žorž Paro... Preko Bitefa smo upoznali velike umetnike poput Bruka, Ljubimova, Pine Bauš, Roberta Ćulija... Naravno, među našima mislim na Egona i Jagoša - izdvaja Lečić svoje omiljene reditelje za "čitanje" klasike.

TRENDOVI I PAŽNjA

DEČJA pažnja nije uvek ista, razvija se i raste. Primera radi, "Lepoticu i Zver" radio sam i pre petnaest godina, sada sam napravio drugačiju verziju. Ono što je krasi, elementi su bajke, ljubavne priče i horora koji je danas mnogo prisutan. Možemo govoriti čak i o nekoj vrsti trenda - naglašava Karadžić.