POZORIŠNA KRITIKA: Pita je davno ispečena

 Ali, istorija ratovanja je prevazišla piščevu maštu i potoci krvi, koji teku scenom, dok se, u žaru osvajanja vlasti, neprijatelji sakate, siluju, obezglavljuju, kolju u "Titu Androniku" su, u medijskom dobu, sadržaj čak i omiljenih crtanih storija, a o filmskoj "industriji zabave" da se i ne govori. Strašno je, ali danas na planeti mnogo ljudi mirno večera, uz prizore mrtvih, osakaćenih, torturisanih, jer su stalna ponuda emisija vesti i dnevnih izveštaja...

Izbor reditelja Andraša Urbana, da kao svoju prvu režiju u JDP uzme "Tita Andronika" (s obzirom na lošu reputaciju ovog komada), dobar je repertoarski potez, jer su krvavi dvadeseti i nasilni dvadeset prvi vek jasno pokazali, da je "pravda zauzeta", kao kad je Tit Andronik traži, ali da je "osveta dostupna", kao posledica istog... Urbanov je običaj da "na ljutu ranu stavlja ljutu travu" u svojim režijama, a ovoga puta je dobro legao taj katarzični "lek", iako predstava, koju smo videli u JDP nije od nabrutalnijih ovog samosvojnog reditelja. Predstavu "otvara" klavir na praznoj sceni, na kom kompozitorka i performerka Irena Popović Dragović započinje brehtovski, muzički komentar, koji će, uz drastično savremene songove (nije naveden autor) preobratiti surovu Šekspirovu dramu u neki poluepski teatar (nespojiv sa teatrom surovosti), u kome će Klovn (Mladen Lero) čak reći publici da je njegova scena "mogla i trebalo bi da bude štrihovana".

Andraš Urban suvereno vlada silinom prizora na sceni, pa je natpis TITO, koji se preoblikuje u Tit slaba asocijacija, kad hladnjačom, koja se dovozi i ostaje na sceni, kao simbol ovog vremena, simbolizuje grobnice žrtava suludog ljudskog nasilja. To je metafora, "jedna za sve", koja je dovoljna za čitanje tragedije, koju će vojskovođa Tit Andronik doživeti u Rimu, po povratku iz pobedonosnog pohoda, a i ona je nametnuta rediteljskim čitanjem, jer je i sama radnja prebogata neposredovanim scenama smrti Titove dece, strašnim zločinom nad njegovom kćeri, njegovim sakaćenjem, i, na kraju, strašne osvete - posluživanjem pite gotskoj kraljici Tamori, od mesa njene dece...

Sve u Urbanovom "Titu Androniku" (u adaptaciji Vedrane Božinović) je do te mere stilski izmešano i značenjski usložnjeno, da je lako moglo da se postavi i kao ironični iskorak iz danas previše "rabljenog" žanra krvavog horora. Goran Šušljik je, kao Tit Andronik bio utišan, njegova ratnička agresivnost je imala, bar u Šušljikovom tumačenju, jednu notu posrednosti, misao, koja prethodi radnji, što je delovalo čudno, za heroja, ogrezlog u krvavim bitkama, koji je surov prema svima, pa i prema svojoj deci, a pravda ga počinje zanimati tek kad zločin "dođe u njegovo dvorište". Jovana Belović, kao Lavinija, njegova kći, koja užasno postradava, prava je junakinja ove postavke "Tita Andronika". I ranjiva, i poslušna, i strasna, i agresivna, pravi je primer za večni rat za nemoguć ženski glas u krvavoj muškoj ratnoj, državničkoj i političkoj istoriji sveta. Uz mlade glumce, koji su opravdali svoje likove na sceni (Veljko Stevanović - Aron, Luka Sević - Lucije, Dragan Sekulić - Basijan, Petar Petrović - Demetrije, Luka Antonijević - Hiron, Mladen Lero - Martije, Milan Bobić - Kvint) i koji su se, uglavnom, hrabro borili sa teškim zadacima, koji traže umeće i fizičku spremnost (u čemu je Joakim Tasić među njima bio suveren), Anđelika Simić (gotska kraljica Tamora) i Lazar Đukić (Marko, Titov brat), bili su takođe vrlo uverljivi, iako su pomalo izlazili iz estetike likova Urbanovih predstava, i za pretpostaviti je da je ta psihološka podvojenost bila deo njihovog zadatka.

Kao dokaz da ničeg novog pod kapom nebeskom nema, ovde je, nažalost, zazvučala pita od ljudskog mesa, o kojoj Urban peva, vekovima posle Šekspira.

V. Šekspir: "Tit Andronik". Režija: Andraš Urban. JDP