KAKO JE ŽIVEO, TAKO JE I PISAO: U Srpskoj književnoj zadruzi održana komemoracija velikom piscu i akademiku Milovanu Danojliću

Otvarajući skup, Milo Lompar, predsednik SKZ, rekao je da je Danojlić uložio ogroman trud da se SKZ održi u teškim vremenima.

- Pomerajući se, tokom tmurnih novembarskih dana, iz polja aktuelnog književnog života u sferu književne istorije, sferu u kojoj pravi pisci započinju svoj večni život, Milovan Danojlić nas je, još jednom, doveo u priliku da vidimo i svu raznolikost i bogatstvo njegovog opusa i razloge zbog kojih je taj opus u samom vrhu srpske književnosti druge polovine 20. i prve polovine 21. veka - rekao je dr Radivoje Mikić. - Još od knjige "Urođenički psalmi", objavljene sada tako daleke 1957. godine, bilo je jasno da je u književnost ušao veliki pesnik koji će, vrlo brzo, da pokaže jednu retku sposobnost za neosetno prelaženje granica između književnih rodova i vrsta, sposobnost koju su imali samo najveći naši pisci modernog doba. Kao i oni, i Milovan Danojlić je iz hermetičkog pesničkog izraza najpre zakoračio u sferu jasnosti i jednostavnosti, a potom je, ukrštajući poeziju i prozu, počeo da piše svoje "lirske rasprave" iz kojih se, vremenom, izrodila jedna vrsta romana u kome se sa mnogo topline slika i zauvek potonuli svet detinjstva i pokušaji da se, uz mnogo muka, stigne u tzv. veliki svet, stigne na onu pozornicu na kojoj se odigrava sama drama našeg vremena.

Odlazeći od onoga što mu je bilo početak i osnova, Danojlić je umeo i da se vraća, istakao je Mikić i dodao:

- U knjigama, kakve su "Zmijin svlak" i "Godina prolazi kroz avliju", u proznom obliku a uz jedan baladični ton ispeva veliku pohvalu jednostavnosti onog oblika života koji je sebe vezao uz prirodu. Sve vreme učeći, sve vreme se uključujući u jedan složeni dijalog sa evropskom i svetskom kulturom, Danojlić je pokazao da za pravog stvaraoca nema granica, da njegov duh postaje posuda u koju se slivaju svi plodovi. I baš to je, nema sumnje, doprinelo i postepenom a vrlo vidljivom uvećavanju jezičkog i stilskog majstorstva, majstorstva koje je u srpskoj književnosti i kulturi sasvim retko.

U besedi, akademik Matija Bećković prisetio se kako je pre više od 60 godina u Francuskoj ulici, kod Narodnog pozorišta, rekao Branku Miljkoviću: "Najtalentovaniji je Mića Danojlić."

- Branko se saglasio i u prilog mojoj reči dodao nekoliko rečenica koje sam zaboravio. To mu je bilo još lakše priznati, jer Branko nije slovio kao najtalentovaniji nego kao najobrazovaniji. Mića je grunuo prvom knjigom i izazvao erupciju kao novi mladi vulkan koji je proradio u posleratnoj srpskoj poeziji... Recitovao na trgovima: "Idiote moj živote što si tako crn/ Kiša pada biće grada procvetaće trn", urlao je prodavajući novine, nosio katanac zaključan kroz dve rupice na francuskoj beretki. Postao je i glavna zvezda dočekivana ovacijama na festivalima poezije.

Bećković je podsetio i na Danojlićeve reči:

- Naša snaga je u energiji koju preci sabiše u reči. Kad su živi, Srbi su živi u jeziku. To je naše sveto nasleđe, to je sve što imamo.

Akademik se prisetio i kako je Danojlić opisivao svoje pesničke početke:

- Čupao sam se iz pomrčine postojanja, trzao sam se bez ikakvog plana, srljao sam grlom u jagode. Vrlo malo sam znao, ono najvažnije sam slutio, i, čini mi se, u suštini se nisam varao. Kako sam živeo, tako sam i pisao: u stanju zbrkanog uzbuđenja. Opijao sam se rečima, uzbuđivao ritmovima, i nisam se pitao koliko to što zapisujem može druge uzbuditi. I opet, bez obzira na vrednost ranih pesama, rekao bih da sam, sa stihovima i u stihovima, ponajmanje grešio. Kad bih mogao odrekao bih se ponečeg iz članaka, iz proze, iz praktičnog delovanja, od postupaka prema drugima. A pesma, pesma je uvek u pravu.

Svoju besedu Bećković je završio rečima:

- Ko ga bude zamišljao po njegovoj rečenici, zamišljaće ga mirnog kao mramor, a ne kao jasiku koja treperi i kad drugo drveće miruje. Nahvatao se strahova koje je krio i od kojih je bežao. Izvor koji je zatrpavao svakojakim znanjima i drugim jezicima izbijao je na drugom mestu i nije mogao presušiti do poslednjeg daha, kao ni Savina voda na vrhu Durmitora. Slava Milovanu Danojliću, meteoritu koji je pao u Ivanovce 1937, a vratio se na nebo 2022. godine.

Danojlićeve pesme čitala je glumica Jana Salamandić, a slikar Dragan Bušić poklonio je Zadruzi portret velikog pisca.

DUGO TRAGAO ZA SOBOM

BEĆKOVIĆ kaže da nije ni slutio "koliko se različitih darova krilo u živom izvoru koji je proradio pod imenom Milovan Danojlić":

- I on je svoj izvor obogaćivao, proširivao i produbljivao i gotovo da nema književne forme u kojoj se nije potvrđivao. Nije ga razvalio, ali je sebe kao pesnika pomerao u stranu i postajao i prozni pisac i nenadmašni prevodilac, i vrstan esejist i jezički znalac i čistunac i književni feljtonist bez premca, a opet od njegove lirske proze, poput one u "Godini koja prolazi kroz avliju", teško da imamo čistije lirike. Ne znam nijednog pesnika koji se odmah našao a da je potom duže tragao za sobom...