OGOLILA SAM DUŠU PRED PUBLIKOM, A ONA MI UZVRATILA: Minja Peković, prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Subotici

Posle toga nisam više ista. Milja Bušatlija sigurno ne bi bila to što jeste da mi se nije sve ovo izdešavalo što me je promenilo i kao čoveka i kao umetnika - iskreno će u razgovoru za naš list Minja Peković, glumica Narodnog pozorišta u Subotici, koja ulogom Milje Bušatlije u drami Aleksandra Popovića "Kus petlić" bez daha ostavlja i gledaoce i najstrože pozorišne kritičare.

- Prvi put kada sam čula da ću dobiti ulogu Milje, zatrudnela sam i otišla na porodiljsku pauzu. Kako nisu mogli da nađu drugu glumicu, odlučili su da me čekaju. Trebalo je da se vratim 16. marta, a dan ranije su uveli vanredno stanje, potom odlazim na operaciju. Opet odlučuju da me čekaju. Vraćam se posle terapija. Posle dve godine i dva meseca odigram prvu predstavu i dobijem koronu. Opet pauza. Svaki put čitala sam iznova tekst i svi ti događaji uticali su na formiranje uloge. Morala sam da prođem kroz niz iskušenja da bih mogla da osetim to što treba i da dam interpretaciju kakva treba. Ništa nije slučajno. Ni da je nešto tri puta odlagano i da sam prošla kroz takav izazovan put. Onda su došli aplauzi, reakcije, nagrade... Meni je to delovalo kao svetlo na kraju tunela. Nagrade nisam doživljavala kao lični glumački uspeh, već kao etapu izlaska sa ovog puta.

* Šta je to u liku Milje Bušatlije što izaziva takve emocije? Da li ste očekivali takve reakcije publike i kritike?

- Kada sam je prvi put pročitala imala sam osećaj da je ovo nešto moje. Nisam znala da li je svojatam jer je Bosna u pitanju, pa je moja zemljakinja, ili je to glumačka intuicija, kada znaš duboko unutra gde sa tim treba da ideš i šta da radiš. Nisam mogla da pretpostavim da će rezultat biti ovakav i da će ovakav uspeh da ostvari. Kako su se vremena ubrzala, kada ima puno pritisaka i navale, ljudima tada treba nešto sasvim suprotno. Kada dođu u pozorište ili gledaju film, njima onda fali nešto što je toplo, srdačno, iskreno, jednostavno, a optimistično i vedro. A Milja je sve to. Žena iz naroda, jednostavna i čestita osoba, puna ljubavi za svet oko sebe. Ona taj svet voli i kada ga kritikuje, svemu prilazi sa toplinom i srdačnošću, koja je nama, u suštini, mentalitetski svojstvena i usađena. Razna vremena i krize kroz koje smo prolazili su učinili da mi to potisnemo, jer mislimo da ćemo tako nagrabusiti i nećemo dobro proći u životu. Ali, ne možeš pobeći od onoga što je u tebi. Onda dođu na predstavu i vide Milju i shvate da je svako u sebi nosi.

* Sa kakvim emocijama je publika prihvatila vašu monodramu "Bravo za klovna"?

- To je moja priča. Igram sebe, ali ne baš sebe, jer postoji stilski postupak koji vodi klovna kroz priču, koji tretira izvođački deo mog identiteta. Izgleda da su emocije i vađenje raznih dubokih emocija na površinu i povezivanje sa ljudima na taj način faza u mom stvaralaštvu i izuzetno mi je drago zbog toga. I ja prva kada gledam film ili predstavu volim da osećam, ne da tumačim svojom svešću da li je nešto lepo, dobro ili kvalitetno, nego da mi u stomaku treperi. To je počelo da me privlači i u onome što ja radim. Ljudi koji su imali taj problem se poistovećuju sa klovnom, a oni koji, Bogu hvala, nisu imali kontakt sa bolešću su se preispitivali... Katarza se dešava sa Miljom, počela je da se dešava i sa Klovnom, zahvalna sam.

* Koliko je bilo teško na taj način progovoriti o bolesti i svemu što ona nosi?

- Razmišljala sam da li sam spremna da to kažem pred mnogo ljudi ili da ostane tajna koju sam podelila sa nekoliko prijatelja. Možda će neko da to zloupotebi... Onda sam shvatila da ću sve da priznam. Izlazim pred ljude i shvatam da sam dobila deset hiljada puta više nego što sam mislila da ću dobiti. Koliko puta se čovek brani od nepostojećih problema iz svog straha, male ljudske paranojice. Moja profesija je javna i zato je uvek važna namera sa kojom nešto radiš. Plemenit motiv te može sačuvati mnogo više nego što ti možeš sam. Zato se treba preispitati, duboko i iskreno. I ljudi tu tvoju iskrenost osete. Svako od nas na kraju sluša svoj stomak. Ja sam taj osećaj poslušala, ogolila se pred publikom, a ona je to prepoznala i vratila mi mnogostruko. Čovek treba da veruje da to ima smisla i prihvati sve što je došlo.

* Možete li da poredite sebe kao umetnika pre i posle borbe sa bolešću?

- Posle perioda pauze od dve godine i dva meseca svašta se promenilo pa i moj glumački habitus. Zato mi je teško da ovu fazu, u kojoj je i Milja, poredim sa prethodnom. Imam utisak da je ovo druga celina. Bilo je uloga, nagrada, ali ono što ja kao glumac i umetnik osećam kao neku novu žičicu koja je zasvirala, osećam u periodu pauze. Ne mogu da lažem da sam uvek bila puna optimizma i energije, bilo je trenutaka očaja. Sama činjenica da se čovek bori da očaj prevaziđe, da ga relativizuje, da nađe neko novo uporište, da se ne upetljava u sopstvene trice i kučine, to je već taj proces koji je meni bio lekovit. Strah od promene je potpuno prirodan, kada bi svi znali da je promena dobra, rado bi svi iskakali. Ali ne znamo i kažemo "sedi di si, ni za di si nisi", ali tu onda nema razvoja. Tu se dešavaju bolesti, razvodi, otkazi, požari, poplave... Ranije sam bila tip logosa i analize i onda u jednom trenutku svatim Kantovu rečenicu: "Ja sam, prema tome, napustio znanje da bih ostavio mesto za veru." Shvatam da je to na šta sam nekad bila ponosna, da je to bila zabluda ega i da je moje biće i glumačko i lično više intuitivno. Samo što me je toga bilo stid jer sam to smatrala nekao manje kvalitetnim i da se ne ceni. Počela sam da se radujem, a onda se ispostavilo da je i ono što radim bolje.

* Znamo vas kao pozorišnu glumicu, da li vas uskoro možemo videti i na malim ekranima i velikom platnu?

- Ove godine sam dobila prvi put glavnu ulogu pred kamerama, u pitanju je serija "Tunel" u režiji Petra Ristovskog, koja prati pregovarački tim MUP Srbije, sve je pisano po istinitim događajima. Igram koordinatorku pregovaračkog tima i to je lik koji me je kupio još na kastingu. Šest meseci smo snimali, bilo je jako uzbudljivo i jedva čekam da se gledaoci sretnu sa tih 12 epizoda. Tu je i film "Polovni ljudi" Dejana Radovanovića, koji očekujemo iduće godine. Pred snimanje "Tunela", mislila sam da sam neke stvari prevazišla, počinjem da radim lik Nevene Gavran i opet se otvaraju fioke, stare fobije, strahovi, brige, kreće opet istraživanje, kopanje po sebi, genetskom nasleđu, sredinama u kojim si rastao, principima, moralnim načelima... Sve se to dovodi u pitanje. Taman sam pomislila da nemam nikavih predrasuda, naiđe lik koji da sam pre nekoliko godina upoznala sigurno bih je osuđivala. A sada kada sam ja to, moram da je prihvatim sa ljubavlju, udahnem život. Zato je svaki novi proces novi folder. Posle svake uloge sam drugačija.

* Da li postoji neka uloga koju priželjkujete?

- Uvek sam se čuvala priželjkivanja uloga. Smatram da uloge treba da nađu mene a ne ja njih. Kada dobijem ulogu tražim razlog zašto sam ja to dobila, zašto baš sada i ako sam ja takva to sad dobila, šta treba sa tim da uradim. To je uvek negde moj put.

* Da li je teško u današnje vreme baviti se umetnošću?

- Kako se sve dešava brzo i u previranjima velikog formata, nema čoveka koji time nije pogođen. U takvim vremenima umetnost možda najviše cveta jer daje jedan kreativan, sublimiran odgovor na stvarnost. Pomaže svima nama da lakše varimo i rezonujemo ono što nas okružuje. Da tražimo kreativno rešenje za problem. Toplina i nežnost su ljudima preko potrebni i koliko smo toga spremni da pružimo, svako kroz to šta radi, to nam je svima lakše i bolje i imamo veću šansu da se oporavimo šta god nam se dešavalo. U udobnosti nema stvaranja. Krleža u Glembajevima kaže da "sve vrvi od motiva, samo nema ko da slika". Život je sam po sebi motiv. Čovek je u bespomoćnosti najjači, ali sebi niko ne dozvoljava bespomoćnost. Možda je to greška, ali to je ljudski.

DOBRA PREDSTAVA KAO VINO

- DOBRA predstava vremenom postaje sve bolja, kao vino, zri. Loša predstava se vremenom raspada. Cela ekipa u predstavi "Kus petlić" je sjajna. Tokom procesa je bilo puno ljubavi između ljudi koji su je radili. I lično i svako prema svome zadatku. Ta energija ne može da se sakrije. Ona je nalepljena na predstavu i ljudi to osete. Predstava je zaživela, postala je svet za sebe i blizina publike čini da se i gledalac oseća kao da je deo tog malog vilajeta. Kada mi neko dođe i kaže da ne glumim i da sam to što su ljudi videli, ja sam najzadovoljnija.