DŽAMONJINA IGRA LANCIMA: Beogradska galerija i švajcarska "Talberg" izlažu dela velikog vajara
CRTEŽI, skulpture i tapiserije od gvožđa čine postavku kojom će do januara publika u Cirihu moći da se upozna sa baštinom slavnog vajara Dušana Džamonje (1928- 2009). Reč je o zajedničkom projektu beogradske galerije "Arte", švajcarske galerije "Talberg" i Fondacije "Džamonja".
Saradnja tri ustanove u predstavljanju opusa umetnika čija dela čuvaju svetski značajne institucije, poput londonske "Tejt" galerije, venecijanske kolekcije "Pegi Gugenhajm", ili berlinske Nacionalne galerije - nije nova. Pre četiri godine u Beogradu su izložili skulpture i nacrte za Džamonjine nerealizovane projekte.
A, njegova umetnost je na švajcarskoj sceni prisutna još od sredine prošlog veka, piše u katalogu aktuelne postavke Anđela Maletić, podsećajući na izložbe održane u Cirihu i Lozani:
- Angažovanje švajcarskih galerista usledilo je posle izlaganja na 30. venecijanskom bijenalu 1960, kada je regionalno etablirani vajar koji se predstavio u Jugoslovenskom paviljonu privukao pažnju mnogobrojnih inostranih kritičara i galerista, osiguravajući sebi afirmaciju na međunarodnom planu. Autentičan savremeni izraz, iskazan kroz preispitivanje materijala i načina njegove obrade, švajcarska umetnička scena pratila je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina.
Usledila je pauza od četiri decenije pre nego što je 2017. u galeriji "Talberg" održana izložba "Skulpture i crteži".
- Publika je tom prilikom kroz različite oblike umetničkog izražavanja, tehnike obrade, materijale i motive mogla da obnovi sećanje na opus Dušana Džamonje nastao tokom sedme i osme decenije, ali i da se upozna i otkrije put kojim se njegovo stvaralaštvo razvijalo u devetoj i narednim decenijama. Kroz pojedinačne radove koji su služili kao predstavnici stilskih i tematskih razmišljanja umetnika, pružena je prilika da se generacije koje su propustile Džamonjino stvaralaštvo upoznaju sa svestranom prirodom umetnika - nastavlja u katalogu istoričarka umetnosti, dodajući da je veliku ulogu u prisećanju na Džamonjin značaj na međunarodnoj sceni imala izložba "Ka betonskoj utopiji - Arhitektura Jugoslavije, 1948-1980), održana pre tri godine u muzeju MoMA u Njujorku.
Ovom prilikom, galerija "Talberg" predstavlja jedan od poslednjih ciklusa ovog autora, čiji je glavni motiv - blago zaobljena linija.
- Akcenat koji predstavlja tačku kontinuiteta i diskontinuiteta Džamonjinog opusa, kao i hronološku i konceptualnu preteču predstavljenih skulptura, čini delo IRON TAPESTRY - S (1979) - smatra Maletićeva. - Upravo tapiserije, eksplicitnije od bilo kog drugog oblika Džamonjinog stvaralaštva, prikazuju eksperimentalni duh, znatiželju i dinamičan karakter umetnika koji napušta tradicionalni odnos prema mediju, podvrgavajući ga osobenoj inverziji. Tapiserija sada funkcioniše kao podsetnik, ona govori o načinu na koji je Džamonja crpeo inspiraciju u vlastitom radu prilikom pomeranja u nove cikluse i sisteme promišljanja.
Prema njenim rečima, "transformacija člankovite teksture lanaca u strukturu od lima smirila je reljefnu igru".
- Prema sopstvenom iskazu, Džamonju je ovaj ciklus stimulisao zbog ograničavanja na određeni broj elemenata, čijim će repetiranjem odnosno variranjem izvoditi svojevrsne vežbe sa ciljem da napravi što veći broj radova originalnih i uspešnih vizuelnih rešenja - zaključuje se u katalogu koji prati izložbu u Cirihu.
PROŽIMANjE CRTEŽA I SKULPTURA
CELOKUPAN opus Dušana Džamonje, iznosi Anđela Maletić, stvaran više od šest decenija, mora se posmatrati i kao dijalog sa sopstvenim delom, pa se čini kao da se skulpture i crteži međusobno prožimaju:
- Prilazeći papiru sa logikom slikara, on ostaje usredsređen na celu površinu papira, na kojoj predstavlja širok spektar tekstura i oblika. Služeći se različitim tipovima linija, od mekih i zamućenih, do oštrih koji definišu formu, Džamonja racionalizuje lepotu curvaceous linije, dok međusobnim preklapanjem evocira trodimenzionalne kvalitete koji grade neraskidivu vezu sa izvedenim skulpturama.
ANALOGIJA SA SIMFONIJOM
DA bi štedeo vreme, Džamonja je pravio bazične forme od kojih je sklapao kompozicije, pa je paralelno radeći na dve skulpture varirao ritam, različitim rasporedom elemenata.
- Otkrivajući analogiju sa načinom na koji muzičar komponuje simfonije, koristeći samo određeni broj nota koje se ponavljaju, ovaj vajar je nastavio da istražuje mogućnosti specifičnog dijaloga između istovetnih motiva - ističe Anđela Maletić o radovima nastalim od 1993. do 1998, koji su bili svojevrsna priprema ciklusa monumentalnih skulptura namenjenih javnom prostoru i trgovima.