DOK TRAJE PRIČA, TRAJE I ŽIVOT: Sa okruglog stola u Srpskoj književnoj zadruzi o najboljem romanu godine "Nebo, tako duboko" Vesne Kapor

Stvarnosni predložak za ovu knjigu je bolest i smrt 19-godišnje devojke Tare u zimu 2019.

Podsećajući da se roman sastoji od kratkih zapisa-pisama koji su ispričani sa više tačaka gledišta, Milan Aleksić je rekao da je jedna od njegovih poruka - dok traje priča, traje i život.

- Svaki od nekoliko pripovedača, sa svoje tačke gledišta daje jedan ugao ovoj priči o gubitku i bolu. Na samom početku nalazi se zapis Tare Senice, a zatim se pojavljuju glasovi: pripovedača, čije su reči i grafički naglašene, Tarine majke Mire, oca Dekija i Tarinog bivšeg momka. Svako osvetljava jednu stranu priče i svi su usmereni na dešavanja koja prate Tarinu bolest, odlazak u bolnicu iz koje više neće izaći.

Prema rečima Jane Aleksić, posredi je oblik lirskog romana koji u sebi sadrži i oblik molitve:

- Na mikroplanu oblik tuzi daju motivi vezani za Tarin stil života, osobine i navike, koje određuju identitetske i karakterne kvalitete odsutne junakinje, predočene kao izuzetno biće, ali, istovremeno, uposebljuju opšteljudsko osećanje kao što je tuga i zato prepoznajemo oblik tužbalice, ispovesti, kao i lirske vokacije, ali i prelazni oblik, signaliziran u podnaslovu "Pisma za Taru".

Roman predstavlja mozaik unutrašnjih monologa Tarinih bližnjih intoniranih kao pisma poslata na onaj svet, istakao je Duško Babić i dodao:

- Smenjuju se glasovi njenih roditelja, mladića sa kojima se zabavljala, sveštenika i naratora. Iz različitih pripovedačkih perspektiva pred nama se sastavlja priča o lepoti i tragici prekinute mladosti, o bolu koji je ostao u svakom od njih nakon rastanka. U romanu autorka u žižu umetničkog čina vraća čoveka i tajnu ljudske duše, odbacujući hladne intelektualističke konstrukte postmodernih pripovedačkih tehnika. Ako ne može da popravi svet književnost, može i mora da se obrati čoveku i čovečnosti. Ovaj roman doseže do tog cilja.

Ova knjiga predstavlja obimno i neveliko, a po mnogim aspektima zavodljivo i zadivljujuće delo, počev od tematsko-motivskog, preko žanrovskog do stilističkog aspekta, rekla je Željka Pržulj i dodala:

- Lirsko-ispovedni ton pripovedanja postignut je pripovedanjem u drugom licu jednine karakterističnom za formu pisca. Retko zastupljen u stvaralaštvu ima funkciju da uvede čitaoca u zbivanje približavajući ga pripovedaču i junacima, doprinoseći osećaju bliskosti. S druge strane, stvarajući iluziju usmenog pripovedanja na način što je usmereno prema sagovorniku, najčešće neprisutnom. Tako se stvara iluzija razgovora sa Tarom, naglašava se njeno prisustvo u priči.

Dajući pomnu analizu jezika kojim je roman napisan, Miloš Kovačević je ukazao na funkciju i značenja kratkih rečenica, od deset najviše dvanaest reči, jer se samo na taj način moglo iskazati ono što je u knjizi bitno, a to je veliki bol.

Prema mišljenju Marije Jeftimijević Mihailović ovaj roman se na izvestan način opire tendencijama savremenog romana:

- U središte lirsko-refleksivnog sveta stavlja ljudsku dušu koja je zbog smrti jedinog deteta rastočena između neprestane potrebe da se živim sećanjem na trenutke radosti održi nekakva iluzija da fizička smrt nije i konačna, i pitanja o smislu čovekovog kratkotrajnog boravka na zemlji.

UKRADENA LEPOTA

- U ROMANU je reč o ukradenoj lepoti, o enormnoj ljubavi za najbližeg i o pitanju kako pobediti ponovnu bol kad vam nebo propadne u zemlju, a bol obuzme ceo vaš mikrokosmos - rekla je Danica Andrejević.

- Nakon pročitane knjige, pomalja se saznanje da iskustveno postaje univerzalna istina ljudske esencije i egzistencije. Tako ličan, a tako univerzalan, ovaj romaneskni rekvijem je dat našoj književnosti, ali je autorki dato da ga ispriča. Tako je nastala bolna priča i ispričani bol one koja hoda tamom, a tama je ne obuzima.