ZAŠTO LJUDI IZNERVIRANI GASE TON: Ekskluzivno iz zaostavštine pisca Slobodana Selenića (1933-1995)

(Odlomak iz rukopisa knjige "Književnost s predumišljajem: stvaralačka biografija Slobodana Selenića", autora Vladana Bajčete)

Jednom prilikom obratio se pismeno Bori Popoviću, tada poznatom sportskom komentatoru, upućujući mu dobronamerne i konstruktivne, ali sasvim neuvijene primedbe i kritike:

Dragi Boro,

Pišem ti u nameri da obratiš pažnju na jednu preteranost u tvom izveštavanju sa teniskih i stonoteniskih mečeva koja veoma iritira gledaoca i umanjuje dobrobiti koje bi mogao imati od tvoje nesumnjive upućenosti u ova dva sporta. Prosto i jednostavno ti preko svake dozvoljene mere mnogo govoriš, čega, izgleda, što je sasvim moguće, nisi svestan, a iz nekakve lažne kolegijalnosti niko neće da ti skrene pažnju (uveravam te da te ogovaraju iza leđa).

Prilikom meča Dejvis kupa protiv Švedske zabeležio sam doslovce dve tvoje rečenice, ne zato što se po bilo čemu ističu, već zato što su karakteristične za tvoje prenošenje:

"Sada je Franulovićev smeč bio malo predugačak tako da lopta nije odsela u terenu nego preko one bele linije koja označava njen kraj."

Ima li nešto nepotrebnije od te formulacije u tom trenutku kada smo mi upravo videli to što ti u komplikovanoj i dugoj rečenici ponavljaš. Nije li dovoljno umesto cele te rečenice reći jednostavno: aut?
Evo još jedne:

"Sada je Franulović izašao na mrežu i vrlo efektno poentirao, čime je dobio jedan važan poen, jer ukoliko osvoji sledeći poen on će dobiti i gem u kome je servirao njegov protivnik što se obično smatra za vrlo veliku prednost, jer će tada servirati Franulović, a pretpostavlja se da igrač koji servira ima prednost nad svojim protivnikom koji servis prima."

Da zaboravimo da smo sve to upravo videli, da si već pet puta pre toga govorio o opasnostima od gubitka gema u kome igrač servira, ipak moramo zapaziti jednu stvar koja je apsolutno besprizivno zabranjena: tvoja duga, nepotrebna i komplikovana rečenica dobrano je ušla u borbu za sledeći poen. Dragi Boro, veruj mi da sam u pravu ako je jedna stvar nedopustiva u prenosu tenisa i stonog tenisa onda je to sledeće: nikada, ni po koju cenu, ni pod kojim izgovorom, pet sekundi pre servisa i u toku odigravanja poena reporter ne sme da zucne.

Znaš li kakva je reakcija kada ti pričaš za vreme poena, ili kada nas držiš u mučnoj neizvesnosti hoćeš li završiti neku rečenicu pre nego što igrač servira? Nije samo moja, već svih kod kojih sam utisak proveravao. Ljudi iznervirani gase ton, pa kako je glupo, nemušto gledati prenos bez zvuka loptice, opet ga uključuju, često iznervirani, gase televizor i tvrde da si im, umesto pomoći koju možeš svakako da pružiš s obzirom na svoje zaista sjano poznavanje ovih sportova, upropastio još jedan Vimbldon.

Na kraju, za tvoju informaciju: niko od onih sa kojima sam razgovarao o tvom prenošenju nije imao mišljenje drukčije od moga. A izlaz je vrlo jednostavan: treba govoriti znatno manje, i još jednom da ponovim, nikada i ni pod kojim uslovima za vreme poena.

Prijateljski,
Boba Selenić