OVAJ SVET JE SVE MANJE PRIHVATLJIV ZA ŽIVOT: Dobitnica Nobelove nagrade za književnost Ani Erno održala besedu u Stokholmu

Njihov legitimitet da proizvode dela još nije stečen. Ima u Francuskoj i širom sveta muških intelektualaca, za koje knjige koje su napisale žene jednostavno ne postoje, nikada ih ne citiraju. Priznanje mog rada je znak pravde i nade za sve spisateljice.

To je, između ostalog, poručila u svojoj besedi pred švedskom kraljevskom akademijom francuska spisateljica Ani Erno, kojoj će sutra biti uručena Nobelova nagrada za književnost.

Tražeći "prvu rečenicu kojom će započeti besedu", istakla je da nije morala daleko da traga:

- Zapisana je pre šezdeset godina u mom dnevniku. Pisaću da osvetim svoje pleme. Odraz je Remboovog pokliča: "Iz inferiornog sam plemena u čitavoj večnosti." Imala sam dvadeset dve godine. Bila sam student književnosti na fakultetu u unutrašnjosti, među devojkama i momcima od kojih su mnogi poticali iz lokalne buržoazije. Ponosno sam i naivno mislila da će pisanje knjiga, postajanje piscem, na kraju niza seljaka bezemljaša, radnika i sitnih trgovaca, ljudi prezrenih zbog ponašanja, akcenta, nekulture, biti dovoljno da se popravi društvena nepravda od rođenja.

Knjiga joj je, kaže, bila verni pratilac od malih nogu, a formirali su je, prema sopstvenom priznanju "Don Kihot", "Guliverova putovanja", "Džejn Ejr", Andersenove i bajke braće Grim, "Dejvid Koperfild", "Prohujalo s vihorom", kasnije "Jadnici", "Plodovi gneva", "Mučnina", "Stranac". Izbor da studira književnost je, kaže, bio način da ostane u literaturi, kao nesvesno opiranje njenom društvenom okruženju.

- Pisanje sam zamišljala samo kao mogućnost preobraženja stvarnosti - rekla je u Stokholmu.

Odbijanje prvog romana od strane nekoliko izdavača nije umanjilo njenu želju i ponos.

- To su životne situacije u kojima je biti žena imalo svu svoju težinu u velikoj meri u odnosu na to da budete muškarac u društvu u kome su definisane rodne uloge, kontracepcija zabranjena, a prekid trudnoće zločin - poručila je, dodavši da nije mogla da pročita "Pred zakonom" u Kafkinom "Procesu", a da u njemu ne vidi transfiguraciju sopstvene sudbine, "umreti a ne proći kroz vrata koja su otvorena samo za mene".

Pisanje, da bi razumela razloge unutar i izvan nje, udaljilo je od njenog porekla. Istakla je da doseljenici koji više ne govore jezikom svojih roditelja, prebegli iz društvene klase, nemaju više sasvim isti jezik. Misle i izražavaju se drugim rečima i suočavaju se sa dodatnim preprekama. S jedne strane je jezik na kome su naučili da imenuju stvari, sa njegovom brutalnošću, ćutanjima, kao, na primer, licem u lice između majke i sina, u Kamijevom, "Između da i ne". S druge strane su dela koja su otvorila prvi univerzum i kojima se osećaju dužnim za svoje uzdizanje, koja često smatraju i svojim pravim poreklom. U njenom slučaju to su bili Flober, Prust, Virdžinija Vulf.

U njenoj prvoj knjizi definisano je, kaže, područje u koje će smestiti svoj spisateljski rad, oblast koja je bila i društvena i feministička, a da tada toga nije bila svesna.

- Osvetiti svoje pleme i osvetiti svoj pol od tada su bilo jedno - rekla je i dodala da je pronalaženje reči koje sadrže i stvarnost, i senzaciju koju pruža stvarnost, postalo, sve do danas, njena stalna briga u pisanju, bez obzira na temu.

Ističe da joj je bilo potrebno da nastavi da govori "ja", u prvom licu, onom po kome u većini jezika postojimo, od trenutka kada počnemo da govorimo, pa do smrti, koje se, kako naglašava, često u književnoj upotrebi smatra narcisoidnim kada se odnosi na autora, osim ako nije reč o fiktivnom "ja". Za Ernoovu je "ja" oblik koji je "i muški i ženski", istraživačko sredstvo koje hvata senzacije, one koje je sećanje zatrpalo, one koje svet oko nas daje, svuda i uvek.

- Ne radi se kod mene o tome da ispričam svoju životnu priču niti da se oslobodim njenih tajni, već da dešifrujem doživljenu situaciju, događaj, romantičnu vezu, i tako otkrijem nešto što samo pisanje može učiniti da postoji, i pređem, možda, u druge svesti i druga sećanja - poručuje nobelovka koja sebe smatra "unutrašnjom izbeglicom".

Govorila je i o savremenom političkom trenutku, između ostalog o ženama koje su u Iranu ustale da uzdrmaju "mušku vlast", protiv "njenog najnasilnijeg i najarhaičnijeg oblika".

- Odrastala sam u posleratnoj generaciji, gde se podrazumevalo da se pisci i intelektualci pozicioniraju u odnosu na francusku politiku i uključju u društvene borbe. Niko danas ne može da kaže da li bi se stvari odvijale drugačije bez njihovih reči i angažmana. U današnjem svetu, gde postoje mnoštvo izvora informacija, brzina smenjivanja slika jedne drugom, navikavanje na oblik ravnodušnosti, koncentrisanje na svoju umetnost predstavlja iskušenje. Ali, u isto vreme, u Evropi - ponovo maskiranoj nasiljem imperijalističkog rata koju vodi diktator na čelu Rusije - postoji uspon ideologije povlačnja i zatvaranja, koji se širi i sve više jača u do sada demokratskim zemljama. Zasnovana na isključivanju stranaca i imigranata, napuštanju ekonomski slabih, na nadzoru ženskih tela, nameće mi, kao i svima onima kojima je vrednost ljudskog bića ista, uvek i svuda, dužnost budnosti - veli Ernoova.

Istakla je i da je planeta u velikoj meri uništena apetitom ekonomskih sila.

- Ćutanje, u određenim momentima istorije, nije prikladno.

Time što joj je dodeljeno najveće književno odlikovanje, osvetljeno je, kaže, delo pisanja i lično istraživanje sprovedeno u samoći i sumnji:

- Ono me ne zaslepljuje. Dodeljivanje Nobelove nagrade ne doživljavam kao individualnu pobedu.

To smatra kolektivnim priznanjem.

- Delim ponos sa onima koji, na ovaj ili onaj način, žele više slobode, jednakosti i dostojanstva za sve ljude, bez obzira na njihov pol, kožu i kulturu. S onima koji misle na buduće generacije, na očuvanje Zemlje koju apetit za profitom malog broja i dalje čini sve manje prihvatljivom za život za sve populacije - zaključila je dobitnica Nobelove nagrade za književnost.

LITERATURA JE MESTO EMANCIPACIJE

- AKO se osvrnem na obećanje dato u dvadesetoj, da ću osvetiti svoje pleme, ne mogu reći da li sam ga izvršila. Od njega, od mojih predaka, čvrstih muškaraca i žena sa poslovima zbog kojih su rano umirali, dobila sam dovoljno snage i besa da imam želju i ambiciju da mu napravim mesta u književnosti, u ovom višeglasnom skupu koji je počeo vrlo rano da me prati dajući mi pristup drugim svetovima i drugim mislima, uključujući onu da se pobunim protiv toga i da želim da je promenim. Da upišem svoj glas žene i društvenog prebežnika u onome što se uvek predstavlja kao mesto emancipacije, u književnosti - poručila je Ani Erno.