GORAK UKUS OD BAVLJENJA FILMOM: Retrospektiva u Kinoteci povodom 60 godina stvaralaštva reditelja Lordana Zafranovića

Prve večeri biće prikazano sedam njegovih, retko prikazivanih, kratkih igranih i dokumentarnih filmova koje je snimao još šezdesetih godina. U prva dva - "Priča" (1963) i "Dnevnik" (1964) - Zafranović se pojavljuje i kao glumac.

Uz kratkometražna ostvarenja, u nedelju, 4. decembra, biće prikazan i dugometražni igrani film Lacrimosa ("Osveta je moja"), koji je Zafranović snimio tokom egzila u Češkoj 1995. godine, a dan kasnije i televizijski film iz perioda Jugoslavije - "Film o gostima i radnicima" (1977).

- Nakon tih nekoliko amaterskih filmova, mojih prvih filmskih pokušaja, biće prikazani i prvi profesionalni radovi. Sa tim kratkim filmovima mi smo osvajali slobode, ali i dobijali grantove i stipendije za akademije posle kojih je počinjalo naše profesionalno bavljenje filmom. Sa njima smo pokušali da izađemo i udaljimo se od te okoštale, službene kinematografije, kao neka vrsta anarhista koji su želeli da menjaju stvari. I bili su drugačiji, i tematski i estetski, pa su zato imali problema sa ideologijom u to vreme. Ali, ja duboko verujem da umetnost treba da razbija kanone, bilo građanske, bilo ideološke - poručio je Zafranović, a potom nastavio. - Za diplomski sam snimio kratki film "Nedelja" koji je izgubljen, a na temelju toga nastao je moj istoimeni prvi igrani film koji je bio zabranjen za prikazivanje u inostranstvu. I film "Gosti i radnici", koji smo pisali Mirko Kovač i ja i u kome smo, na neki način, ismevali samoupravljanje, bio je zabranjen.

Zafranović je tokom svoje karijere često snimao filmove koji su se suprotstavljali idelogijama, bio napadan, kritikovan, zabranjivan...

- Imam gorak ukus u ustima od tog mog bavljenja filmom, bio sam često napadan u vlastitoj sredini i, konačno, bio prinuđen da emigriram. Jedno od mojih najvećih otrežnjenja je bilo kad sam stavio negativ filma "Testament" u gepek automobila i krenuo prema Ljubljani, u zadnji čas prešao granicu, potom otišao u Klagenfurt, pa u Beč, sve da bih spasao film. Pratili su me svakodnevni napadi, naslovnice pune priča o tome kako je izdajnik izašao iz zemlje sa kompromitujućim materijalom ili da sam pristupio propagandnoj mašineriji Srbije protiv Hrvatske. Zbog mojih postupaka moji roditelji su trpeli posledice u svom domu u Splitu, ostavio sam svog 18-godišnjeg sina u Zagrebu i tada sam pomislio: da li je moguće da nisam svog sina, koji je bio zreo za vojsku, smestio u automobil umesto filma?! Tada sam shvatio da morate biti jako pažljivi kad spajate dva kadra jer bi neko mogao nastradati, i jedna stvar je ako ste to vi, autor, koji odgovara za svoje delo, ali da neko vama blizak strada zbog vaših filmova je nedopustivo!

Zafranovića, međutim, i sada dok priprema dugoočekivani "Zlatni rez", ne napušta vera u sedmu umetnost.

- Film ostaje svedočanstvo za neke buduće generacije koje će gledati kako smo bili obučeni, šta smo vozili... ali što je mnogo važnije, naš duh, energiju, kako smo razmišljali. Osim što je podignut na nivo umetnosti, film je realna slika društva i svedočiće o tome kakvi smo bili.

20 GODINA BEZ BIOGRAFIJE

TOKOM devedesetih godina je razmišljao čak i da napusti filmsku umetnost i da se vrati slikarstvu, ali film je, kako kaže, privlačan medij i teško ga je se otarasiti.

- Nikada se nisam bavio politikom, ali politika ili političari su se uvek bavili našim filmovima. I danas je ista situacija. Ako želite da napravite nešto što je kontra od uvreženog mišljenja, onda je realizacija gotovo nemoguća. Ja sam rođen na Šolti, Splitu, bio sam hrvatski autor do raspada Jugoslavije, a posle toga godinama nisam mogao da dobijem svoje filmove. Bio sam bez biografije gotovo dve decenije, nisam imao šta predstaviti, pokazati, jer mi nisu dali "Jadran film", Hrvatski arhiv, Ministarstvo kulture...