POGLED ISKOSA: Grebenarovićev paradoksikon

Još kao student beogradske Likovne akademije bio je poznat kao naprasit i svojeglav, retko je dolazio na nastavu Večernjeg akta, ali ga je profesor tog crtačkog predmeta Dragan Lubarda veoma poštovao. Videlo se odmah da je reč o pravom umetniku, izrazito snažne volje i ličnosti, pa su mu se tolerisali povremeni ispadi, kao što je izlaženje sa nastave sa pola časa kroz prozor u prizemlju ili proderavanje u toku časa. Bio je najbolji prijatelj sa Radovanom Hiršlom i kao i njegov stariji prijatelj tih ranih studentskih dana otputovao je u Indiju u potrazi za duhovnim iskustvom, a u praktičnom radu je to značilo nastanak izvanrednih crteža manjeg formata čisto fantastične tematike. Tada, na vrhuncu te svoje iracionalne pripovesti, nastaje ključni crossover u Grebenarovićevom životu i stvaralaštvu. Otišao je posle studija u Njujork i tamo prošao iskustvo apstraktnog slikarstva na njegovom izvoru međutim, kao i mnogi srpski umetnici, nije uspeo da se snađe u novoj sredini. Shvatio je da Njujork predstavlja opasnu sredinu za život i vratio se 1986. godine u Beograd. Tu je doživeo drugo ključno preumljenje, iskazano jezikom pravoslavne misli. Bez sredstava za život (ni u Njujorku ni u Beogradu tada nije mogao da živi od svog slikarstva) okrenuo se ikonopisanju i živopisanju. Njegov prijatelj Hiršl, zakleti neprijatelj hrišćanstva, nije mogao to da razume, a Grebenaroviću su postali bliži avangardni slikari poput Bore Iljovskog i Radeta Kundačine od bilo kojih magičnih realista i umetnika fantastične figuracije. Početkom devedesetih izrađivao je i objekte, a kako je u kritici zapaženo i same njegove slike više su nalik objektima, često na poleđini imaju konstrukciju nalik na reljef. Što je njegovo delo bilo plošnije, apstraktnije, radikalnije i kompoziciono paradoksalnije, to je bilo kvalitetnije.

Grebenarović je izraziti, elitni slikar, nikada nije izdao slikarstvo, niti se okrenuo postkonceptualnoj novoj umetničkoj praksi, nisu ga zanimale video-umetnost, fotografija, performans i instalacija, premda se njegova umetnost delom oslanja na estetiku kolaža i iskustva avangarde dvadesetog veka. Tako je izgradio dvostruki identitet, kao cenjeni slikar crkava i ikona, upućen u ikonografiju u strogo kanonskom smislu i kao čisto apstraktni umetnik krajnje naprednog slikarstva, visoko izgrađenog stila svoje strogo zasnovane likovne nauke. Ta dva toka nisu nepovezana, a ovde izneseni podaci iz privatnog života imaju samo smisao produbljivanja saznanja o njegovoj umetnosti. Srpskovizantijski svet tradicionalne umetnosti u koji je ušao imao je projekciju, odraz na njegovo slikarstvo, po čemu je on jedan od naših najoriginalinijih novijih slikara.