BOLELI GA SVI JADI SRPSKOG RODA: Rajko Petrov Nogo pisao punim srcem

Prošlo je mnogo godina kako sam se sa svetom opraštao. Onda je Onaj u čijoj je to nadležnosti rekao: Hajde još malo. Ali pod određenim strogim uslovima. Ne žalim se. Sve je kako treba, osim što ništa nije kako treba.

Govorio je ovako, za "Novosti", pesnik Rajko Petrov Nogo, dok se borio sa dugom i teškom bolešću. Pre pet godina, posle operacije karotide, doživeo je težak moždani udar. Izgledalo je da će biti stavljena tačka na njegovo pesništvo. Ali, veliki pobunjenik protiv smrti se sa tom presudom nije mirio. Dok se bukvalno borio za dah, borio se za reč, za pesmu. I u tim teškim trenucima, stvarao je vrlo intimnu poeziju. A, onda je Onaj u čijoj je to nadležnosti neočekivanio rekao: Nema više. Pesnik je juče u 78. godini preminuo u svom domu. Uz njega je bila njegova supruga Ljiljana. Dočekao je svoju poslednju zbirku "Sa postelje bolanog Dojčina", koju je pre mesec dana objavila "Pravoslavna reč".
Rođen je 13. maja 1945. u Borijama kod Kalinovika, u Hercegovini. Okrenut prošlosti i precima, govorio je da je starinom iz Raševića, crnogorskog plemena Kuči. Kao dečak sanjao je da mu jezik bude "sablja" ubojita, a pero glavna "alatka" u životu.

- Jutros je, na prvi dan velikog posta, usud ispisao iz života i preselio u večnost istoriju srpske književnosti pesnika Rajka Petrova Noga. Gospod ga je rano lišio topline porodičnog okrića, ali mu je kao siročetu dao snagu i dar da hrabro i dostojanstveno iskorača svoju životnu stazu i da kao veliki pesnik udarce sudbine neizbrisivo pretoči u svoje lirske kardiograme. Kao potomka solunca i svojih duhovnih predaka mladobosanaca, Dučića i Šantića, i njega su duboko oboleli svi jadi celog srpskog roda, a posebno njegovog hercegovačkog zavičaja - rekao je, za "Novosti", jedan od njegovih najbližih prijatelja Gojko Đogo.

Nogo je meteorski zasijao na nebu jugoslovenske poezije sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Prvu zbirku "Zimomora" objavio je 1968. kao student jugoslovske književnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, dobio Brankovu nagradu i izuzetne ocene književne kritike. Sećajući se tog vremena za naš list je rekao:
- Ali nagradu ne bih dobio nakon pogane polemike sa jednim moćnim, a danas kanda zaboravljenim pesnikom, da predsednik tog žirija nije bio Meša Selimović. Meša je pozno do slave došao, pa je voleo i znao da vlastima udari kontru.

Nogo je bio urednik časopisa "Lica", sekretar Udruženja književnika BiH, urednik u izdavačkoj kući "Veselin Masleša", a od 1982. živeo je u Beogradu. Najpre je radio kao urednik u izdavačkoj kući BIGZ, zatim kao predavač na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu.

Pet godina posle debitantske zbirke objavio je pesničke knjige "Zverinjak", "Bezakonje", "Planina i počelo", "Lazareva subota", "Na kapijama raja", "Hajdučija", "Nedremano oko", "Ne tikaj u me", "Preko pepela", "Sonet i smrt"... U bolesničkoj postelji napisao je knjigu "Moždani udar", zbirku "Dokumentarni detalji", koju je objavila Kompanija "Novosti", kao i "Sa postelje bolanog Dojčina". Pisao je i za decu, objavio je i studiju o poeziji Skendera Kulenovića "Obilje i rasap materije", knjigu eseja "Suze i sokolari", knjigu sećanja "Zapiši to Rajko", a bio je priređivač i pisac predgovora za nekoliko veoma značajnih izdanja. Prevođen je na više jezika, a 2009. dvojezično na srpskom i engleskom izašla mu je knjiga "Tajni znaci" koju je sastavio i sa grupom ruskih prevodilaca i pesnika preveo Andrej Bazilevski. Priredio je i nekoliko visokotiražnih antologija srpske narodne poezije. Dobitnik je gotovo svih najznačajnijih književnih nagrada, među kojima su Zmajeva nagrada, "Đura Jakšić", "Jovan Dučić", "Meša Selimović", "Desanka Maksimović", "Milan Rakić", "Izviiskra Njegoševa", "Pečat vremena"...

- Kao što je onaj od Srijema Rajko ostao sam u Srijemu, tako je i Rajko od Hercegovine dugo samovao i bolovao na Voždovcu - rekao je za naš list akademik Matija Bećković. - Ali, Rajko Nogo je za sebe ispleo nevidimu i nepoderivu kapu u sonetnoj formi i postao posle Dučića i Šantića najizvedeniji i najpodvezaniji pesnik koji nam je stigao iz Hercegovine - kako sam pred njim rekao kada je primao "Žičku hrisovulju" u Žiči. Dok je bolovao, ja sam ga opevao. Evo te pesme:

Bogami sam dobar ko me vaspitavao
i plemenit sam ko me podizao
dobro sam se držao ko me saslušavao
i porastan sam gde sam porastao

Dosta naučih ko me je učio
dobro sam prošao ko mi je sudio
malo sam mučen ko me je mučio
nije čudo kad bih promirotočio

Napominjući da je sa Rajkom prijateljevao više od pola veka, upoznali su se u aprilu 1968, pesnik Miroslav Maksimović nam je rekao:

- Poslednji put razgovarali smo, telefonom, pre dva dana. Bio mi je i kum, na venčanju. Proživeli smo zajedno mnogo toga, i u Sarajevu, i u Beogradu, Herceg novom, Podaci, Dubrovniku, i gde sve ne. Poezija je bila organski deo naših života, ali sad mi je pred očima samo Rajkov kočoperni mladalački lik koji drčno i drsko ulazi u život. Tako je ušao i u poeziju, da bi ubrzo izašao na široko polje nacionalne kulture. Sad je u istoriji srpske književnosti. Othode gospoda.

Bio je Nogo član Međunarodnog komiteta za istinu o Radovanu Karadžiću, a sa njim ga veže prijateljstvo iz studentskih dana, kada su ih, zajedno sa Duškom Trifunovićem, progonili agenti bosanske Udbe.

- Upoznali smo se 1968, kada je mladi i buntovni Nogo pevao da treba nastupati "đonom" i "okrležiti vrijeme" - kaže, za "Novosti", pisac Milisav Savić. - S Duškom Trifunovićem je tada obišao dobar deo Jugoslavije, najavljujući povratak peronske poezije u stilu Majakovskog. Nekoliko godina kasnije pobegao je iz Sarajeva u Beograd, proročki nagoveštavajući, zajedno s Mešom Selimovićem, da na nacionalnom planu mnogo šta ne štima u gradu na Miljacki i u Bosni. Od progona pokušao je da ga zaštiti i Krleža. Dok se nije skućio, našao je utočište u mom skromnom stanu.

O razlozima zašto je morao da napusti Sarajevo, pošto je prethodno dobio batine i bio saslušavan, navodno zbog toga što nije imao lične isprave, Nogo je, za "Novosti", govorio:
- Ama nije zalud Andrić pisao da se u Bosni svaki dram nežnosti dušom plaća. Kod toliko lopova i bitnagi koji su ovoj zemlji o glavi radili i rade, nas su - po šumama i gorama naše zemlje ponosne - snimali, prisluškivali i špijali, a onda nam dušu na pamuk vadili, saslušavali i ponižavali.

Bio je Nogo član prvog saziva Senata Republike Srpske od 1997, a ponovo je izabran 9. aprila 2009. godine. Svog prijatelja, Radovana Karadžića do poslednjeg dana nije zaboravio. Tako je pre dvadesetak dana u našem listu reagovao povodom torture nad haškim optuženikom, što mu je bilo i poslednje oglašavanje u javnosti:

- Britanci sprovode torturu nad Radovanom u tom ubistvenom logoru zato što je nepokoran - rekao je Nogo. - On je ponosit čovek i veoma drži do dostojanstva, a to tamo ne postoji. Oni neće stati sa tim mučenjem i veoma sam zabrinut za njegov život. Prema njemu se primenjuje rasistički odnos koji je britanska imperija primenjivala prema "nižim rasama" iz svojih kolonija. Do pre četiri meseca imali smo kontakt bar jednom sedmično, a od tada nijednog poziva nema. Svi kontakti su mu prekinuti, osim što mu povremeno dozvole da se čuje sa suprugom Ljiljanom. Zabranjeno mu je da se čuje i sa ćerkom i sa sinom. Radovan je iz porodice veoma zdravih i dugovečnih ljudi, a ako sada naprasno umre, to će nesporno biti ubistvo. Većina Srba, haških osuđenika, umrla je u zatvorima na neobičan način. Ono što se dešavalo njima, sada se dešava i Radovanu i Mladiću. Zapad hoće da do kraja dokusuri Srbe, naročito one koji su stvarali Republiku Srpsku, a i nju samu. To su i sada pokušali na izborima pa nisu uspeli, ali nastavljaju sa svojim ubistvenim namerama na svaki način, uključujući torturu prema Radovanu. Strašne su to stvari.

Ističući da je Nogovom smrću srpska poezija izgubila velikog pesnika, a on dugogodišnjeg prijatelja, pesnik Đorđo Sladoje je, za "Novosti", rekao:

- Prokleti novembar - onomad nam uze Milovana Danojlića, a evo sad i Noga. Bio je pesnik izuzetne jezičke moći, evokativne snage i gotovo savršenog artizma. Retki su pesnici koji su tako inventivno ukrštali tradicionalno i moderno, istorijsko i savremeno, profano i sveto, lično i kolektivno. A niko u našoj poeziji nije tako sugestivno i potresno preplitao svoj slučaj siročeta sa sudbinom srpskog naroda, ličnu tugu sa istorijskom i moralnom tugom koja je pritom prožeta nekom zaumnom vedrinom udesa. Napisao je niz antologijskih pesama, soneta naročito i nezaboravne stranice lirske proze o svome ubogom zavičaju. Gotovo celu deceniju, ophrvan teškom bolešću, on se i bukvalno rvao i natpevavao sa smrću.

Akademik Milosav Tešić ističe da se od života oprostio nežni buntovnik srpskog pesništva, liričar koji je pevao krepko, odrešito i hrabro, ukrštajući u svom pevanju, uz melanholičan doživljaj sveta, mitsko, istorijsko i savremeno.

- U iskrenom sapatništvu s narodom kojem pripada, on je, pišući punim srcem, maestralno preobražavao motive iz našeg epskog pesništva u čistu i vrhunsku liriku - kaže nam Tešić. - Nogo je, uz ostale visoke estetičke domete svoje poezije, obogatio srpsku metriku i jednim originalnim metrom: udvojenim jampskim sedmercem. Gledano čisto pesnički, njegov odlazak može se shvatiti kao povratak "sestri vodi", odnosno kao put u čedno stanje sveta, disovski rečeno u "zavičaj nege": "Zrelo žito vilov dole bosioče plavi/ Ne prezri me prihvati me sakrij me u travi/ Povrati mi sestro vodo svoje oči meke/ Na koje su progledale planine i reke".

Pored supruge Ljiljane, koja je ligvista, Nogo je ostavio sinove Vladimira, inženjera, i Petra, informatičara, kao i unuku Danicu i unuka Bogdana.
Datum i mesto sahrane biće naknadno saopšteni.