RAJKO PETROV NOGO: Rodna kuća

Kada je "Pečat" na naslovnoj strani prošloga maja doneo fotografije nagrađenog dvojca, golim okom se moglo videti da su ta dva lika iz iste familije. Radujem se, a znam da se i Čedomir Popov raduje, što će i naše nagrađene knjige, kao dve nove ugaone cigle, biti ugrađene u isti temelj. Što vas i nas dvojica, kao dva različna seda brka, gledamo sa naslovnice "Pečata". Što smo, dakle, iz iste porodice. Mada nas, kao i u svakoj porodici, ima ovakvih i onakvih. Pisac govori svojim delom, opominjao je Andrić. Tvori, tvorče, ne govori - čujem kako danas, naročito danas, na Svetog Vasilija Ostroškog, slava mu i milost, neko šapuće i postiđuje opštu razbrbljanost.U ćutanju je sigurnost! Ali da nisi kao jarac oderani vrečao, tebe bi bosanski mrak pojeo, tešio me je i hrabrio Mihiz. Eto, o tome govori moja knjiga. O tome kako ne umem da ćutim, kako bih se u sigurnosti ćutanja ugušio.

A sada jedna istinita pričica, mala parabola.
Kao rekonvalescent, sa prijateljem, koji svaki čas nešto fotografiše, vraćao sam se 2003. godine iz srpskog Primorja. Dogovorili smo se da svakako svratimo u Mrkonjiće i vidimo gde se Svetac rodio.Desetinu puta išao sam pod Ostrog da od strogoga Sveca izmolim da stiša moju huju, izbistri melanholiju, da popusti tamo gde me boli. "Tu gde te boli, jedino si zdrav", zapisao je pesnik. Govorio sam znalcu, koji se u svetitelje razume, da mi Sveti ništa nije pomogao.Otkud znaš, smejuljio se znalac... I zaista, otkud znam. Mogao sam stotinu puta glavu izgubiti. Ko me je, ako Svetac nije, zakrilio i kroz život proveo. Popovo polje je takvo - kad hoće polje je, a kad neće, kad poplavi, izgleda kao more. Na glavnom drumu drvena tabla sa strelicom i crkvenom ćirilicom koje te usmeravaju ka "Rodnoj kući - crkvi Svetog Vasilija Ostroškog i Tvrdoškog". Prepoznajem rukopis. Dvadesetak koraka dalje, u malom groblju ispod druma, nekoga sahranjuju. Dvoumim se da prođemo. Hercegovina je toliko osirotela - znam da sam ja zato ponajmanje kriv - ali teško se, ovako ranjiv, sa time suočavam. Ipak, nećemo proći. Sačekaćemo.

Autobus sa ožalošćenima uskoro odlazi, i mi se penjemo uzbrdicom. Gde god se tvrdo posvedoči čudo Hristovog rođenja, i vaskrsenja, predeo poprimi boju Nazareta. Jato ubogih kuća koje su zidane nevezanim kamenom, negde slamom a negde kamenim pločama pokrivene. Okolo koze brste, a pčele pasu - kao u biblijsko vreme. Ispod orijaške košćele, koja je jamačno rasla još dok je Sveti ovuda hodio, nikao maleni hram, na koji se teška grana košćele rođački oslanja. Na kućištu Svečevom verujući su podigli hram. Zato dole, kraj puta, i piše rodna kuća-crkva. Ništa se kraće ni tačnije nije moglo reći. Za pobožnu čeljad kuća je crkva, a crkva je kuća. "Tu u svakom srcu stoji crkva jedna", pevao je Aleksa Šantić, hercegovački Jeremija. Suša je spržila sve, ali se ispod rodne kuće zeleni cima u krompirištu koje niko ne zaliva. U suvoj krošnji košćele, na onoj rođačkoj grani, treperi lišće. Ko zna iz kakvih dubina ta jedina zelena grana srče šta joj je potrebno. Uđi, zapali sveću, pomoli se, prisluži, okadi se tamjanom, uzmi štogod za uspomenu, ostavi, ako imaš, koliko hoćeš, ako nemaš, ne moraš, niko te ne nadgleda.

Ama, svi ostavljaju. Ovo je zaprečit Svetac. Možeš misliti koliko je strog i koliko je svet kad su ga, kao Hercegovca, za sveca prihvatili i Crnogorci. Ceo Nikšić je po kiši klečao, kada je ono, u ovom poslednjem ratu, Svetac išao da obiđe postradali narod, svoju postojbinu, Tvrdoš i Mrkonjiće... Kad izađosmo iz hrama prepoznaše nas i pozdraviše neki tek pristigli, među njima Vico sa Zubaca i maloletni Marinko, koji je, onako, pri crkvi. Hajde, Vico, slikaj nas sa Marinkom, ali tako da se vide i crkva i košćela i nebo iznad njih. Probao je Vico jednom, drugi put, ali ne ide. Probao onda Milovan, vlasnik fotoaparata. Opet neće. Naljutio se Svetac. Ne da da se slikamo. Progoreo ti je aparat. Zna da mu je vlasnik novoverac, šalim se ja. Nije do Sveca. Svetac je dobar, veli neznaveni Marinko... Moj prijatelj, profesor, i foto-amater, vozi nas dalje neveseo. A sutra, ranom zorom, sav srećan dolazi da mi kaže da je bio kod majstora koji mu je rekao da je na manje važne prizore "ispucao" sve snimke, i da zato uspomenu na Svečevu rodnu kuću nemamo. Ali imamo ove reči sa žamorom pčela pomešane koje neko neovdašnji i danas mrmlja.Sveti Vasilije:

Rodna kućo-crkvo stoletna košćelo
Pospani kamene s koga koze brste
S polja ili mora okle letiš pčelo
Kada pisne bajam a rozgve se krste
U mom rukosadu tijom vodoplavnom
Gde oko čokota ribe se zapletu
Pa kao za Onim jato krene za mnom
Da nasiti gladne u posnome svetu
Sve dokle Ždrijelo ne usrkne vodu
A žeženo sunce grm i travku sprži
Za nebo zavezan usnuh u Gospodu
A još vidim da se cvet na vresku drži
I polje i more zeleno i pusto
Da još jednom vidim Zbog toga sam usto.

O Sv. Vasiliju, 2012. godine

(Beseda Rajka Petrova Noga, dobitnika nagrade "Pečat vremena" za književnost za knjigu "Zapiši i napiši", u izdanju "Beogradske knjige")