FILMSKA KRITIKA: Mata Hari iz Sijarinske banje

Ili da RTS i United media konačno udruže sredstva i snage i snime dugo očekivanu sagu o srpskoj katastrofi na Solunskom frontu 1918. Bile bi to zaista velike kreativne pobede savremene pokretne slike, oslobođene mitova i nepodnošljivog robovanja činjenicama u današnjem dobu postistine, u kome caruje samo transhumanistička fikcija.

Tu haraju kreativni direktori modernih striminga koje opseda pomamna strast ka prekrajanju prošlosti bez zazora, ali sa jakim nagonom za ubijanje svakog smisla istorije. Takvi kreativni direktori mogu (i treba) da dođu na ideju o spinu o radio-Milevi koja u jednom trenutku postaje ni manje ni više nego srpska Mata Hari u vrtlogu svetskog rata, između Hitlera, Čerčila i Staljina, pa još sa obaveznom pobunom protiv opresivnog, patrijarhalnog sveta, čitaj iskeženih, krezubih četnika sa južne pruge, čiji je potomak i stigma.

Tako neka Vera Pešić iz Sijarinske banje postaje epska borkinja sa rodnom tapijom na ravnopravnost: "Vera" se drži ženske vizure i obrađuje položaj žene u muškom svetu kako tradicionalno balkanskom, tako i profesionalno špijunskom; u lavirintu obaveštajnih igara na Balkanu, od Beča do Carigrada, Vera Pešić opstaje među jugoslovenskim, nemačkim i britanskim špijunima s dvostrukim i trostrukim agendama, sama, bez ideologije, ali odlučna da se bori i preživi". Ispade Vera heroina ove zemlje meda i krvi, još malo pa logo za novu džender produkciju, ozbiljna kandidatkinja za masne NVO fondove.

Nema u Južnoj Srbiji profesionalne džaftare koja o Veri Pešić nije u stanju da i danas veze nadugačko i naširoko. Priča o fatalnoj ženskoj koja je vrtela oko prsta sve beogradske strane i domaće face davno je postala deo lokalne oralne tradicije, jer je malo koji ozbiljan istoričar (sa izuzetkom Vencleslava Glišića) pridavao neku ozbiljnu pažnju onome što su davno utvrdile nadležne službe: da je još od pre rata radila isključivo za Nemce i to sitnije, dostavljačke poslove, koje je docnije pokušala da unovči i kod drugih (komunista od kad su se, 1943, ponovo pojavili u Srbiji) i naširoko kod saradnika okupatora, dok su je Dražini četnici gonili do smrti i po naređenju Vrhovne komande streljali 1944. sa majkom Anđom, nedaleko od njihove kuće u Sijarinskoj banji. Tu je i počela i završila se holivudska avantura Vere Pešić, ali filmska fikcija je otvorila fascinantne perspektive u duhu "Senki nad Balkanom".

Šta sve tu nije natrpano od predratnog i okupacionog Beograda, naravno unutar otmenih enterijera, obligatnog art deco, madam Patou, luksuznog voznog parka, shimmy džeza te glavnih numera Zare Leander! Ipak, mora se priznati da je neko ko ponešto zna bio ovde blizak savetnik: ima autentičnog štimunga "zlatnog grada" i njegove ekskluzive. U logično vezanoj radnji nije slaba ni režija ovog predratnog i okupacijskog luna parka: sve to ipak nekako funkcioniše i nije sasvim neubedljivo.

Drugi uslovni kompliment ide Jovani Stojiljković. Ona je uspela u nečemu što joj od početka nije išlo naruku: da stvori harizmatičan i privlačan ženski lik usred bande izdajnika u kojoj se lako snalazi i ostvaruje brze, uglavnom naivne uspehe. Je li ona "negativan junak", koji ponižava i kažnjava samo one koji su to već zaslužili (Nikola Milošević)? Pa pogledajte, ko je sve tu i koga sve Vera radi kao "sanske koze"! Pukovnika Popovića, šefa kraljevske kontraobaveštajne službe! Generala Boru Mirkovića, koji je držao sve konce državnog udara od 27. marta 1941. i na kraju ga izveo bez kapi krvi, a zatim uveo zemlju u rat na strani Engleza, za koje jeste radio, ali ne tako glupo i pilićarski, kako to hoće da nam prikažu ovi iz "Vere"!

Pa uzmite i te Engleze, čiji su špijuni bili najbolji na svetu: Tom Meplblek jeste bio glavni njihov adut u Beogradu, možda i peder, ali sigurno ne kratkovida žrtva namiguše iz Sijarinske banje. Pa kako se ponaša sam njen gazda i ljubavnik, inače opskurna ličnost i za samu centralu u Berlinu, sudetski Nemac, hemijski inžinjer i navodno SS šturmbanfirer, Karl Lotar Kraus? Pešićevu je zbog javne veze sa njim još pre rata hapsio i propuštao kroz šake naš Generalštab, pred rat je oslobodio na intervenciju nemačkog poslanika fon Herena, ali joj nikada nije poverio ni trunku poverenja. Nije ni Nedić, uz čijeg se ministra unutrašnjih poslova Tasu Dinića Vera nastojala da nekako "ušlepuje", pa joj nije išlo. Jedini sa kojim je uspevala da održi neku vezu je stari lisac, nemački plaćenik (navodno njen vanbračni otac) Kosta Pećanac - koga je izručila Draži! I tako redom.

Poslednji njen ljubavnik i zaštitnik, "Herman" Đurić, Mihailovićev komandant južne Srbije, pustio je Veru "niz vodu" pre nego što je sam jedva uspeo da prebegne Titu, da bi ga isti odmah postavio za pomoćnika Koče Popovića na delu fronta koji je trebalo da drži protiv partizana! Kakvo prodano, lilihip društvo! Jedino ne znamo otkud u tom kolu Đorđe Roš, heroj odbrane Beograda iz odreda majora Gavrilovića 1915. i veliki dobrotvor srpske carske lavre Hilandar, u čijoj porti i danas u miru počiva? Šta im je trebalo da blate ovog velikog srpskog patriotu, koji je ceo svoj život posvetio svom narodu i veri, a da sa celom ovom mračnom bratijom baš nikakve veze nije imao? To baca dodatno svetlo na prave motive celog ovog preduzeća, kome je danas stalo da od Vere Pešić pravi ono što ova beznačajna žena nikada nije bila?