POGLED ISKOSA: Metafizika Dolovačkog

Ona nije otvorena za eksperimentalnu umetnost i po tome je uz Galeriju Doma Vojske Srbije osobena. Isto tako u njoj se ne predstavljaju sasvim mladi, poluafirmisani i nedokazani umetnici, koji i kada su uspešni često iz raznih razloga odustaju od umetnosti.

Imati izložbu u Galeriji RTS znači za života postati neka veličina u svetu likovne umetnosti, skoro klasik za života, okrenut najčešće čistoj likovnosti a ne avangardizmu vizuelne umetnosti kao šireg i manje obavezujućeg stvaralačkog domena. Tokom novembra samostalnu izložbu slika u njoj ima slikar, crtač i profesor Vasilije Vasa Dolovački (Bavanište, 1960). O njegovom stvaralaštvu objavljene su dve obimne monografije, a najstudioznije se njegovim opusom bavio poznati književnik i esejista Dragan Jovanović Danilov. U Galeriji RTS su sada predstavljeni novi radovi, poneki i većeg formata tog profesora i uglednog umetnika čiji se izraz začeo u intimizmu i na kamernom formatu slike.

Reč je stvaraocu koji je među retkima u našoj umetnosti uspeo da usaglasi poetski realizam sa metafizičkim slikarstvom, a to su dve stare stilske formacije u srpskoj figuralici, potiču iz vremena bidemajera i akademskog realizma i fantastike Stevana Aleksića i Leona Koena u devetnaestom veku. Iz perspektive svog umeća i zasnovanosti poetike Dolovački sme da kritikuje i Salvadora Dalija jer ne uzima ništa iz nadrealizma već iz simbolizma koji kao neuporedivo originalniji prethodi nadrealizmu.

Dolovačkog zanima utihnulost, minule dimenzije postojanja, ono najtiše i nasmirenije, stvaranje na rubu vremena i velikih likovnih događaja. Jedna od posebnih slika sa ove izložbe se u tom smislu zove "Zvuci tišine". Vidimo da bez aktuelne medijske pomame, duboko sadržajno, kloneći se hiperrealizma i vulgarnog realizma malih majstora, Dolovački na svaki način izbegava estetiku šokantnog i ružnog kao i kiča, komercijalne obesmišljenosti u koju prečesto zapada savremeni realistički izraz.

On je našao idealnu meru za spajanje poetskog i simboličkog, postimpresionističkog u tretmanu materije i metafizičkog u sadržaju, jave i sna. Njegova velika likovna kultura i nesumnjivo izvorno vladanje figuracijom, u smislu ljudske i životinjske anatomije, proporcija, perspektive i inkarnata čine ga sposobnim da se uhvati ukoštac sa velikim i starim likovnim problemima u nastojanju da ih reši na nov, svež i aktuelan način. Tako sada u njegove slike ulaze marine, gradska arhitektura, pejzaži pa i oni specifični, alpski, koji su nekada imali svoje velike majstore a koji se sada ne slikaju. Shodno tome su i njegove kompozicije smelo rešene i dobro zasnovane, Dolovački veoma vodi računa o posebnim strategijama uspešnog osvajanja uljane slike, sa svim njenim klasičnim zakonima.