HANDKE ZA "NOVOSTI" O SVOM DRUGU: Danojlić je bio hrabar u svojoj osami

Dugo i postojano bilo je prijateljstvo dvojice velikih književnika. Sretali su se i drugovali u Francuskoj gde su obojica živela. Poslednjih godina, Danojlić se sa suprugom Sanjom povukao u mirovanje u udaljeni Poatje, baš kao i Handke u Šavil, ali su i tada umeli da se čuju telefonom i razmene reči vredne ulaska u svetsku književnost.

- Bio je veliki usamljenik, i veoma hrabar u toj svojoj samoći - ističe nobelovac, i sam u podozrenju od surovosti spoljnog sveta.

Peter Handke je veoma cenio Danojlićevo stvaralaštvo. Posebno izdvaja jednu njemu drago ostvarenje.

- Knjiga "Dragi moj Petroviću" je izvanredno delo - kaže nobelovac za naš list.

Zahvaljujući prijateljstvu sa Handekom, Mića Danojlić koji je bio i dugogodišnji predsednik Srpske književne zadruge, bio je zaslužan i za objavljivanje znamenitog Handkeovog romana "Moravska noć" u čuvenom "Plavom kolu".

O tom dogovoru, za "Novosti", govori glavni urednik SKZ Dragan Lakićević:

- Srpska književna zadruga već je bila uvrstila Handkea u svoje Kolo, knjigom "Juče, na putu", kada je Milovan Danojlić doneo predlog, u stvari poklon, knjigu "Moravska noć", isto za Kolo. I još je Mića naglasio da mu za tu knjigu najviše odgovara staro plavo kolo.

I još je Handke naglasio da se prevodiocu plati honorar - i normalno i zbog nečijih zdravstvenih problema - i to je Peter znao a Mića naglasio. Na Danojlićevu molbu. Handke je poslao kratku poruku, pisanu rukom, sa dve olovke - jedna je bila na izmaku. Tu je pisalo kako kao honorar traži samo "dve boce belog vina"... Kad je za "Moravsku noć" dobio nagradu "Momo Kapor", Handkeu su iz Zadruge poslali sanduk belog vina u hotel "Moskva". A Mića je pre toga stalno pripitkivao: "Jeste li mu uručili ono vino?"

Povodom srpskog izadanja knjige njegovog prijatelja, Danojlić je kao recenzent pisao:

- Zakleti usamljenik, u sporu sa duhovnom i društvenom klimom zapadnog sveta, našao je u našem delu Balkana okruženje prikladno svom psihološkom stanju, potrebi da stvari posmatra izvan njihovog usvojenog okvira, iz perspektive slobodne, od društvenih konvencija otrgnute jedinke. Sa našom, takođe usamljenom, iz sveta isključenom zemljom, on je utvrdio sestrinsku srodnost: razumevajući sebe, on shvata i prihvata nas.

Handkeov dolazak da primi nagradu bio je prilika da se dva spisatelja susretnu i u Beogradu, imajući u vidu da je i Danojlić tih dana boravio u Srbiji. Susret je bio sasvim slučajan: Peter Handke je sa novinarima "Novosti" razgovarao u bašti hotela "Moskva", a ispred njih je nestvarno prošao Milovan Danojlić. Srdačan susret pretvorio se u dugo i prijateljsko ćaskanje koje je, takođe, ušlo u anale.

Veliko poštovanje je bilo uzajamno. Veoma se Milovan Danojlić, tako, obradovao kada je Nobelov institut konačno 2019. dodelio nagradu njegovom prijatelju Peteru Handkeu koju je, kako je isticao, odavno bio zaslužio.

Književnost ih je ponovo bila spojila samo godinu dana kasnije, kada su obojica bili laureati "Velike nagrade Ivo Andrić" koju dodeljuje Andrićev institut iz Andrićgrada.

Danojliću je tada pripala nagrada za životno delo, a Handkeu za najbolju knjigu objavljenu tokom godine u Srbiji i Republici Srpskoj, "Drugi mač". I jedan i drugi nagrađeni, stvarali su s velikom ljubavlju prema srpskom narodu, živeći u Francuskoj.

- Obojica smo i stranci, i domaći - prokomentarisao je tada na svoj osoben duhovit i dubokosmisaoni način Danojlić u izjavi za "Novosti".

Istakao je Danojlić, u interjuu za naš list, tom prilikom, još jednom značaj njegovog prijatelja Handkea za srpsku kulturu i srpski narod.

- I Andrić, i Selimović, i Emir Kusturica, i Peter Handke, i Harold Pinter pristali su, dobrovoljno, da nose naš krst. Mora da nešto vredimo, kad su se ti plemeniti duhovi svrstali uz nas - poručio je tada Danojlić.

Pisao je i juče Handke, noseći taj svoj spisateljski krst na leđima. Neumorno, i dalje, ostavlja tragove na hartiji, kao oporuku čovečanstvu, u svom Šavilu. Prekinuo je na trenutak da bi odao počast svom prijatelju Milovanu Danojliću, a onda nastavio da piše, na istom onom, svom, i Milovanovom, uzvišenom književnom poslu.