DISAO SA SRBIJOM, I NJENOM SUDBINOM: Akademik Milovan Danojlić, velikan književne reči, preminuo je u 86. godini u Francuskom gradu Poatjeu

Jezik je najlepši dar koji pesnik dobija od svog naroda, a pesma pokušaj davanja uzdarja - govorio je vanserijski pesnik, romanopisac, esejista i prevodilac, akademik Milovan Danojlić.

Odavno i s razlogom svrstan među klasike srpske književnosti, Danojlić je preminuo juče ujutru u 86. godini u francuskom gradu Poatjeu, u kojem je živeo od 1984. Bio je ne samo među najvećim majstorima pera, već i među najplodnijim: njegova bibliografija sadrži više od sto raznovrsnih ostvarenja - nekoliko desetina pesničkih knjiga, isto toliko romana, esejističkih knjiga, zbirki pesama za decu, ogleda, rasprava, prevoda.

Živeo je uglavnom na Zapadu, ali je, kako je sam govorio, disao sa svojom zemljom, sa njenim jezikom i sa njenom sudbinom.

Rođen u selu Ivanovci kod Ljiga 1937. godine, od kuće do škole i nazad svakog dana pešačio je 14 kilometara i prema svedočenju njegovih zemljaka usput čitao knjige i naglas učio. Pomažući ocu Veselinu i majci Vinki, čuvao je stoku, skupljao pšenicu, okopavao kukuruz i zbog buntovne prirode, vazda osetljiv na razne vrste nepravde, nekoliko puta isterivan iz škole. Kada su ga 1953. udaljili iz Gimnazije u Ljigu otišao je u Beograd, gde se jedno vreme izdržavao prodajući novine, među kojima i "Večernje novosti". Godinu dana kasnije slučajno je na ulici sreo Oskara Daviča, zahvaljujući kome su mu objavljene pesme u novopokrenutom časopisu "Delo". Dve godine kasnije te pesme su prerasle u debitantsku knjigu "Urođenički psalmi". Sa 20 godina zaposlio se kao novinar u "Borbi", gde je tokom jednog noćnog dežurstva došao na ideju da napiše pesmu o tramvaju. U naredne dve, tri noći nastala je knjiga "Kako spavaju tramvaji" koja je, kao velika novina u našem stvaralaštvu za decu, dočekana hvalospevima i kritičara i mladih čitalaca.

Danojlić je završio studije romanistike na Filološkom fakultetu, postao stalni saradnik nekoliko listova i književnih časopisa, a potom se odselio u Francusku, gde je jedno vreme živeo pomažući vlasniku jedne krojačke radionice. Sećajući se tih dana u razgovoru, za "Novosti", koji je dao povodom 85 godina života je rekao:

- Raznosio sam paketiće. Sećam se da sam, kad bih išao u "Dior", nosio i svoje rukopise.

Imali su foto-kopirnice na svakom spratu i tamo sam ih kopirao. Jednom sam odneo probne uzorke u "Pako Raban", dok sam čekao da ih prime i preprave uzeo sam knjigu da čitam. Sekretarica se kasnije javila mom gazdi i upitala ga: "Kakav vam je ovo kurir koji čita Platona?"

U dva navrata bio je lektor za srpsko-hrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu, a bio je i stalni saradnik pariskog radija. I sve vreme je neumorno pisao, gotovo do poslednjeg daha. Ove godine su mu izašle poslednje dve knjige, zbirka stihova "Ispovest na trgu" u izdanju SKZ i "Dedoumice o prirodi i ljudima", sa podnaslovom "Pesme za ozbiljnu decu i neozbiljne odrasle", u izdanju Kulturnog centra "Ribnica".

Među njegovim mnogobrojnim i raznovrsnim delima izdvajaju se pesničke knjige "Psalmi", "Nedelja", "Noćno proleće", "Balade", romani "Dragi moj Petroviću", "Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju", "Balada o siromaštvu", "Oslobodioci i izdajnici", knjige lirske proze "Zmijin svlak", "Godina prolazi kroz avliju", putopis "Brisani prostor", eseji "Čišćenje alata", kao i četiri knjige zapisa "Pisma bez adrese". Među mališanima veoma su rado čitane knjige "Kako živi poljski miš", "Furunica jogunica", "Pesme za vrlo pametnu decu". Veliki trag ostavio je i kao prevodilac Brodskog, Aragona, Paunde, Jejtsa, Bodlera, Siorana, Šekspira. Kao poseban podvig označeni su njegovi izuzetno nadahnuti prepevi Šekspirovih "Soneta", objavljenih pre tri godine.

Pesnik i akademik Matija Bećković, koji se decenijama družio sa Danojlićem nam je rekao da mu je koliko juče mejlom poslao svoju najnoviju pesmu "Tamo daleko":

- U toj pesmi je i stih "Jejts i Ezra Paund u Ivanovcima". Tamo ih je doveo Danojlić, a evo sada vidim da im se pridružio.

Letos na otvaranju biblioteke u Ljigu, koja je dobila ime Milovana Danojlića, Bećković je, između ostalog, rekao:

- Niko nije izgledao uznemireniji i nesigurniji, a imao zdraviju i stabilniju rečenicu.

Niko nije video toliko stranog sveta a raskošnije opisao i više video u lokvici kišnice na puteljku u Ivanovcima nego u svim rečnim slivovima, morima i jezerima. Ovaj rođeni pesnik bio je i rođeni samac. Niko nije više putovao i stranstvovao, a napisao manje putopisa. Niko nije naučio više stranih jezika, a teže komunicirao s ljudima. Niko se nije brže izvinjavao, a za to imao manje razloga. Niko nije više izbegavao nesporazume, a češće u njih upadao. Njemu sam posvetio stihove: Nikada nisam čuo ni video/ Čoveka koji se toliko stideo/ A što je najlepše od svega u svemu/ Stideo se zbog onog najlepšeg u njemu.

U saopštenju SANU se navodi da je Danojlićev odlazak veliki gubitak za Srpsku akademiju nauka i umetnosti, kao i za srpsko društvo i sveukupnu nacionalnu kulturu. Oglasila se i Srpska književna zadruga, čiji je Danojlić bio predsednik punih 10 godina.

- Uvek delujući mimo i književnih i društvenih šablona, uvek uzimajući slobodu za vrhovno načelo, lako prelazeći preko svih unutarknjiževnih granica, pišući i za decu i za odrasle, Danojlić je postepeno izrastao u jedinstvenu figuru srpske književnosti, koja podjednako vodi računa o očuvanju onoga što smo baštinili od predaka, kao i o potrebi da se ide dalje, da se dolazi do istinski novih područja književnog izraza. Kao neko ko dobro poznaje duhovni horizont modernih vremena i ko jasno oseća ništiteljske impulse u samom srcu našeg doba, Danojlić je jezik pretvorio i u izvor snage svog umetničkog izraza i u vrednost koja je, posebno u malim kulturama, na najjačem udaru. Predvodeći godinama SKZ, Milovan Danojlić je svoja najdublja književna uverenja i svoj dobro poznati oblik javnog delovanja doveo u onu vrstu sklada koja je, uprkos svim teškoćama, omogućila i njemu i Srpskoj književnoj zadruzi da očuvaju ono što im je ostavljeno u nasleđe.

Danojlić je bio jedan od 13 intelektualaca koji su osnovali Demokratsku stranku. Za svoja dela dobio je sve najznačajnije nagrade i priznanja. Jedna mu je pomogla da ostvari san. Kada je bio dečak voleo je dok čuva ovce da sedi na jednom platou na vrhu brda i gleda vozove koji su odlazili u Beograd. Odatle su počela njegova prva maštanja o odlasku u veliki svet, a istovremeno je sanjario i želeo da napravi crkvu. I podigao je Crkvu Svetog Nikole, baš na tom mestu, na bratovljevom imanju, novcem od "Vitalove" nagrade.

Ispod te crkve, u porodičnoj grobnici biće i sahranjen, a datum će biti naknadno objavljen. Veliki pisac je iza sebe ostavio suprugu Sanju Bošković, koja predaje slovenske jezike na fakultetu u Poatjeu i sinove Stefana i Borislava, koji su menadžeri.

Zapad je banditska družina

Neumoran duhom i na rečima, Danojlić je i u poslednjem intervjuu za naš list reagovao na aktuelna zbivanja:

- Ovde ima razumevanja za Zapad često više nego za Rusiju. Skandalizovan sam zbog toga.

Zapad je banditska družina lopova, razbojnika, pljačkaša, koja se navalila na Rusiju na najgori mogući način. Ljudi jedva čekaju da uđu u EU, a ne znaju gde ulaze, niti šta će da rade.

LAKŠE JE UHVATITI ZECA, NEGO DOBRU REČ

- PISANjE proze je odustajanje od đavolske rabote sažimanja. Kad osetim jači priliv energije - ono što se nekad zvalo nadahnuće - i izvesnu poverljivost u disanju, izvesne naročite impulse u mišljenju, bacam se na pisanje stihova. Za prozu je dovoljna nešto niža temperatura. Traganje za tačnom rečju je suština našeg posla. Lakše je uhvatiti zeca na legalu, nego dobru reč u svom nevidljivom skrovištu. Pun sam samopoštovanja prema jeziku, to me usmerava, ali me donekle i sputava - govorio nam je Danojlić.

KAKO ŽIVIMO, TAKO GOVORIMO

DANOJLIĆ je često upozoravao na (ne)brigu o srpskom jeziku i pismu i u jednom od intervjua, za "Novosti", poručio da "kako živimo, tako govorimo i mislimo":

- Ako živite nekim veštačkim, neprirodnim životom, dakle najčešće u politici, ali i u drugim oblastima, onda ćete tako i govoriti. Ako živite istinsku ljudsku pustolovinu, onda ćete se tako i izražavati, sa onim što nosite u duši i u glavi. Ova nebriga prema jeziku koja se kod nas oseća je opet u vezi sa tim neistinitim, neprirodnim životom i sa težnjama da se uključimo u nekakav imaginarni Zapad, koji izgleda sasvim drukčije ili ne postoji tamo gde neki misle da postoji. A mi smo tu gde smo.

* * * * * * * *

Brat Dragutin Danojlić, u Ivanovcima kod Ljiga, pokraj piščeve zadužbine i porodične grobnice

Moj Mića, znači, nije izdržao

Veliki pesnik, književnik i akademik nije, nažalost, dočekao da Gradska biblioteka u Ljigu dobije njegovo ime. Bio je Danojlić veoma srećan zbog odluke da se kulturna ustanova u ovoj varošici ubuduće zove po njemu, a tu radost nije krio ni letos, u julu, kada je, povodom njegovog 85. rođendana, u dvorištu ljiške biblioteke bilo priređeno književno veče, na kom je predstavljena njegova nova knjiga "Isposvest na trgu", u izdanju Srpske književne zadruge.

Vraćao se svake godine, preko leta, svojim rodnim Ivanovcima kod Ljiga. Na brdu Kamalj, u Ivanovcima, odakle puca pogled na čitav Kačer i dobar deo Šumadije, podigao je 2000. godine svoju zadužbinu - crkvu Svetog Nikole. Na seoskom groblju, pored hrama, na Kamalju, nalazi se grobnica, u kojoj će biti sahranjen jedan od najvećih srpskih pesnika i književnika...

- Nisam do maločas znao da je Mića umro - kaže, skidajući kapu, Dragutin Danojlić, rođeni brat književnikov, koga smo zatekli u radovima oko ograde pored crkve na Kamalju.

- Moj Mića, znači, nije izdržao. Ne mogu ništa da kažem, ovo je veliki šok za mene.

U Ivanovcima su ponosni na svog velikog zemljaka, koji je svakog leta dolazio u rodno selo. Često je bivao domaćin velikih svetkovina koje su priređivane u selu, na kojima se okupljalo i staro i mlado. Nije zaboravljao ni ljišku biblioteku, u kojoj je, odmalena, sticao prva saznanja o književnosti...

- Do kraja godine, biblioteka bi trebalo i zvanično da ponese ime Milovana Danojlića, a u dogovoru sa njegovom porodicom biće osnovan i legat ovog velikog srpskog majstora pera - kaže Dragan Radovanović, direktor Gradske biblioteke Ljig.

- Akademik Milovan Danojlić, pustolov i stanovnik sveta, znao je da samo ovi naši krajolici, brda, zemlja, voda, vazduh, karakter našeg naroda mogu nadahnuti stvaralaštvo, autora više 70 knjiga. Ostaje nam da kroz njegovo delo razumemo vrednost života. Gradska biblioteka kroz svoje buduće ime "Milovan Danojlić" nastaviće da baštini sećanje, lik i delo najvećeg književnika našeg kraja.  B. PUZOVIĆ

* * * * * * * *

MILOSAV TEŠIĆ, AKADEMIK

NEZAVISNI MISLILAC

MILOVAN Danojlić posedovao je sveobuhvatan književni dar: pesnički, prozni i esejistički. Kao nezavisni mislilac i neumorni radnik bio je pronicljiv i oštrouman kritičar ovovremene svetske stvarnosti, uverljivo ukazujući na mnoge njene izopačenosti.

Ma koliko da je u životu stranstvovao, on je i duhom i dušom, o čemu uverljivo svedoči njegovo veoma obimno delo (prvenstveno ono literarno), bio ukopan u rodno tle, toliko srođen s njim da se ponekad stiče utisak da odatle nikad i nigde nije odlazio. Danojlić je književnim poslovima, a posebno jezičkoj materiji, pristupao sa posvećenošću karakterističnom za prilježnog, stamenog i maštovitog srpskog zemljodelca, u čemu je jedinstven u srpskoj književnosti.

EMIR KUSTURICA, REDITELj I PISAC

NAJFINIJI JEZIČKI ALAT

PRVI koji je uspešno, čitav svoj život, čistio alat, ali ne onaj koji se koristi za struganje drveta ili metala nego onaj najfiniji - a to je jezik - rekao je, za "Novosti", Emir Kusturica.

Prisetio se Kusturica prvih čitanja Danojlićevih knjiga koje su za njega bile otkrovenje, uključujući i "Dobricu koji je protrčao kroz Jugoslaviju" koja ga je oduševljavala kao jedan mogući film...

- Međutim, izraz jezički odnosno sintaksa koju je imao je bila snažnija od svih drugih proznih pisaca koji su postojali u njegovom veku, a ono što je posebno oduševljavalo jeste njegov živi odnos prema stanju stvari i prema onome što se dešava danas u svetu. Nikad neću zaboraviti kako se pre neki dan javio iz Pariza jednom zajedničkom prijatelju i rekao da ovi Evropljani vide nevolju u kojoj su se našli kao kvar na trafostanici a ne da im se dešava jedan sistemski lom potpuno iznutra. Srećna okolnost je bila što mu je Andrićev institut dodelio nagradu za životno delo i što ga je to posebno usrećilo, jer je u Srbiju dolazio najviše zbog svog zavičaja, a sve manje zbog svega onog što se dešava u tim velikim promenama jednog progresivnog kapitalističkog društva.

MIRO VUKSANOVIĆ, AKADEMIK

SVESTRANO OBDARENI PISAC

- Znao je Mića Danojlić, svestrano obdareni pisac, prevodilac i intelektualac, da se zavičaj najlepše iz daljine doživljava. Zato je godinama boravio u francuskom gradu, da bi lepše pisao o svojoj zemlji i o srpskom narodu. U Ivanovcima je sinovima podigao kuće a sebi, na očevini, na brdašcu između dva stabla, malu crkvu. Tako je objavio dve testamentarne želje i nadam se da će biti ispunjene.

Imao je običaj da nazove, kratko kaže pozdrav i nešto upita. Nedavno mi je u telefonskom razgovoru kazao da svoju jedinstvenu i veliku zbirku rečnika namenjuje Biblioteci SANU. Rekao sam da ima vremena za dogovor, ali o tome, nažalost, mi ne odlučujemo - rekao je, za "Novosti", akademik Miro Vuksanović.

DUŠAN KOVAČEVIĆ, AKADEMIK

MAJSTOR LjUDSKIH PRIČA

Napominjući da je Danojlića upoznao preko njegovih sjajnih knjiga, pre više od pola veka, akademik Dušan Kovačević je za naš list istakao:

- Bio je majstor običnih, ljudskih priča i ušao u srpsku literaturu kao autor novog i lepog rukopisa iz svog kraja, koji nije napustio celog života. Sećam se njegovih priča kako je došao na školovanje u Beograd.

Više je pešačio nego što se vozio i spavao na sto mesta, pre nego što je stigao u prestonicu, a kada je otišao u Francusku skućio se u mestu koje podseća na njegov zavičaj. Poslednji put smo se videli i razgovarali pre dva, tri meseca u SANU oko nekih predloga za nove članove. Otišao je veliki i dragi pisac.