POZORIŠNA KRITIKA: Večita trka za uspehom

I reditelj Miloš Lolić, beogradski đak, ali odavno i reditelj mnogih značajnih evropskih teatara, laureat važnih pozorišnih nagrada, izabrao je davno napisani komad Slobodana Obradovića ne samo da bi pokazao "neljubav" (Zvjagincev), odsustvo svake emapatije i suštinsku samoću jurnjave za uspehom i popularnošću po svaku cenu ("američki san"), već i da bi Danici Maksimović dao priliku da zaigra ne ženu, nego fenomen, koji je teško učiniti životnim na sceni.

Od prve pojave Suzan Li, kasnije nazvana Amerika, skromnog porekla, koja svojim fizičkim atributima i ogromnom željom za publicitetom uspeva da postane poznata, jasno je da će Lolić Yankee Rose voditi kao imitaciju svega što danas jeste kuga vremena (nezajažljivost, bezosećajnost, raspad porodice, komercijalizacija, medijska manipulacija, potrošačka pomama...) U jarkoj, beloj haljini sa cirkonima, kaširanih oblina (kostimograf Marija Marković Milojev), sa belom veštačkom frizurom, našminkana tako da bi se svako feminističko društvo pobunilo (zbog izvrgavanja ruglu ženstvenosti, kao u slučaju pokreta Drag Queens), Danica Maksimović, govorom i specifičnim pevanjem zauzima pozu tumača Suzan Li, ne nje same. To je vrlo složen glumački zadatak i glumica ga sprovodi do kraja gotovo konsekventno, uprkos tome što joj u toku dva sata persifliranja na sceni ponekad padne koncentracija. To isto, tumačenje tipova, Lolić traži i dobija i od ostalih tipova u ovoj predstavi - kauboja Milana Čučilovića, milijardera Ivana Zablaćanskog, majke Ivane Nikolić, zavodnice Ive Ilinčić, advokata Luke Grbića, kao i ostalih likova, upotpunjenih lutkama, koje animiraju glumci (izrada Zorana Milošaković Tasić), koji donose sa sobom instrumente na scenu i humoristično predstavljaju po jedan "greh" trke za slavom. Iz te galerije se izdvaja mladi Amar Ćorović, kao sin Suzan Li, čije samoubistvo (stvarni događaj iz života uzora, En Nikol Smit) izaziva emociju kod gledaoca, prvu i, možda, jedinu u ovoj raspevanoj, precizno režiranoj, konceptualno formatiranoj predstavi, koju obogaćuju muzika i songovi Nevene Glušice. Kvartet, koji je sve vreme na sceni, koji govori didaskalije i najavljuje pojave, što podvlači lažnu zavodljivost televizijskog medija, kao jednog od glavnih krivaca za propast mnogih, željnih te slave, nije dovoljan da se predstava shvati kao žanrovski "prljav" mjuzikl, pa se čitavo događanje, duhovito, atraktivno, neobično na kraju doživljava kao operetsko, bez neophodne ozbiljnosti scenske, dramske vivisekcije tako smrtonosne pojave, kao što je večita trka za uspehom i privlačnošću.

Ova predstava za jednu glumicu je oživela tekst Slobodana Obaradovića, koji je vrlo uopšten, posredovan groteskom, songovima, epski odsečen od empatije gledaoca, a Miloš Lolić ga je učinio konsekventnim u izrazu, atraktivnim, jarkim, ali ispraznim, što se smisla tiče. To, gde je smisao, je i jedan od lajtmotiva predstave, koja, uprkos ogromnom, uglavnom uspešnom trudu glumice i rediteljskim bravurama, ostaje, ipak, bez neke naročite svrhe da tumači današnji trenutak onako, kako bi publika (osim, možda, poneko) mogla da bude empatična i pokrenuta iznutra.